Ninine mustre: Praznik
Vreme praznika, vreme je praznine. Zvuči malo čudno, ali sama reč „praznik“ u sebi nosi upravo to: prazninu.
A prazno je od rada, od obaveza kojih toga dana nema, pa bi ljudi trebalo da se odmaraju, da dokoličare i uživaju. Sve je to tako lepo u teoriji, ali u praksi mi ljudi kao pomahnitali ulećemo u razne aktivnosti, spremanje kuće, obavljanje zaostalih obaveza, spremanje ogromnih količina hrane, ili pak bekstvo negde van kuće, izmišljanje raznih aktivnosti, a sve to samo da ne bismo stvarno osetili tu prazninu.
Kada bismo dozvolili sebi makar za vreme praznika da svesno vidimo i doživimo prazninu, možda bismo i razumeli zašto nam je ona potrebna. Pravi odmor nije samo rekreativno jurcanje za nečim što bi moglo tu prazninu da popuni. Praznina služi da se malo ispraznimo od svega čime zatrpavamo i telo i um u svakodnevnim pokušajima da baš od te praznine uteknemo. Gomilamo tako u sebi nepotrebne informacije, pamtimo nebitne događaje, imena, rezultate utakmica i sastave timova. Umaramo se poslovima koje ne želimo da radimo, ali ih i dalje obavljamo pod izgovorom da od toga živimo, tvrdoglavo odbijajući da uvidimo da zapravo od toga umiremo, jer se gušimo u nečemu u čemu ne želimo da budemo. A onda kada odemo sa posla koji „moramo“ da radimo, mi svoje slobodno vreme provodimo negodujući zbog svega onoga što nam se na tom poslu događalo. Nema predaha da malo dođemo do daha, da se oporavimo, regenerišemo i prostor za neke nove misli i ideje obezbedimo. Sve se mislimo da ćemo se pozabaviti pronalaženjem nekih boljih rešenja kada dođemo do slobodnog vremena, recimo kada dođu praznici. A kad praznici stignu, odvija se poznati scenario: propuštenog nadoknađivanje, zaostalog sređivanja i usput svake vrste prežderavanja. Umesto da iskoristimo ponuđenu prazninu praznika, pa da malo ispraznimo kako svoj um tako i svoj život od nagomilanog smeća, mi to smeće samo malo ćušnemo u stranu, prikrijemo ga i zamaskiramo prazničnim, već navedenim aktivnostima. Strah od praznine nekako uvek nadjača potrebu da se oslobodimo smeća, ne bismo li došli do suštine.
Moja mustra za dolazak do suštine, uglavnom vodi preko praznine. Kada se malo povučem u sebe, isključim sve alate za zabavu i trošenje vremena i energije i osluškujem samo svoja osećanja i sve ono što dolazi iz predela srca, tek tada se budi razumevanje za sve ljude i za svet oko mene. Tada uviđam šta je to što mogu i moram da promenim kod sebe, kako bih bolje upravljala sopstvenim životom, a time se osposobila da i drugima život učinim boljim. U tom prostoru praznine, moje se telo obnavlja, a misli srede i pročiste. Očas posla stignem do suštine. Zato nastojim da svakodnevno, barem na kratko, proslavim svoj praznik praznine.
Nina Martinović Armbruster
