Нинине мустре:  Празник

А празно је од рада, од обавеза којих тога дана нема, па би људи требало да се одмарају, да доколичаре и уживају. Све је то тако лепо у теорији, али у пракси ми људи као помахнитали улећемо у разне активности, спремање куће, обављање заосталих обавеза, спремање огромних количина хране, или пак бекство негде ван куће, измишљање разних активности, а све то само да не бисмо стварно осетили ту празнину.

Када бисмо дозволили себи макар за време празника да свесно видимо и доживимо празнину, можда бисмо и разумели зашто нам је она потребна. Прави одмор није само рекреативно јурцање за нечим што би могло ту празнину да попуни. Празнина служи да се мало испразнимо од свега чиме затрпавамо и тело и ум у свакодневним покушајима да баш од те празнине утекнемо. Гомиламо тако у себи непотребне информације, памтимо небитне догађаје, имена, резултате утакмица и саставе тимова. Умарамо се пословима које не желимо да радимо, али их и даље обављамо под изговором да од тога живимо, тврдоглаво одбијајући да увидимо да заправо од тога умиремо, јер се гушимо у нечему у чему не желимо да будемо. А онда када одемо са посла који „морамо“ да радимо, ми своје слободно време проводимо негодујући због свега онога што нам се на том послу догађало. Нема предаха да мало дођемо до даха, да се опоравимо, регенеришемо и простор за неке нове мисли и идеје обезбедимо. Све се мислимо да ћемо се позабавити проналажењем неких бољих решења када дођемо до слободног времена, рецимо када дођу празници. А кад празници стигну, одвија се познати сценарио: пропуштеног надокнађивање, заосталог сређивања и успут сваке врсте преждеравања. Уместо да искористимо понуђену празнину празника, па да мало испразнимо како свој ум тако и свој живот од нагомиланог смећа, ми то смеће само мало ћушнемо у страну, прикријемо га и замаскирамо празничним, већ наведеним активностима.  Страх од празнине некако увек надјача потребу да се ослободимо смећа, не бисмо ли дошли до суштине.

Моја мустра за долазак до суштине, углавном води преко празнине. Када се мало повучем у себе, искључим све алате за забаву и трошење времена и енергије и ослушкујем само своја осећања и све оно што долази из предела срца, тек тада се буди разумевање за све људе и за свет око мене. Тада увиђам шта је то што могу и морам да променим код себе, како бих боље управљала сопственим животом, а тиме се оспособила да и другима живот учиним бољим. У том простору празнине, моје се тело обнавља, а мисли среде и прочисте. Очас посла стигнем до суштине. Зато настојим да свакодневно, барем на кратко, прославим свој празник празнине.

 

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com