Нинине мустре: Јесен
Ако је судећи по бојама, онда је јесен најлепше годишње доба. Кад сво зеленило почне да се претвара у рапсодију свих могућих топлих тонова од жутих до тамноцрвених и смеђих, сваки крајолик изгледа бајковито и лепо.
Са друге стране, у овој нашој индустријализованој цивилизацији помало заборављена одлика јесени, доношење плодова, такође јој даје посебну драж. Некада се с јасени најбоље живело, јер се имало шта јести и многе су бриге тиме биле умањене.
Данас се појам јесени најчешће повезује са појмом пролазности, а у овој нашој младоликошћу оптерећеној цивилизацији пролазност има врло комплексну улогу у перцепцији људи. Са једне стране, све је убрзано и ни за шта се више нема стрпљења, стално се некуд жури и брзо се све изгустира, па се тражи нешто ново, ново, и још новије. Са друге стране, застрашени смо пролазношћу јер не желимо да живот прође. Хоћемо да време стане, закуцамо се у једном месту, па не мењамо своје навике ни по коју цену, не бисмо ли некако зауставили то што не желимо да прође. Тако и јесен везујемо за ту пролазност коју не волимо и не желимо да је прихватимо, па се фокусирамо на лишће које жути што значи да ће отпасти и нестати, а не на плодове који ће нас нахранити. А због чега лишће жути? Између осталог дан се скраћује, све је мање светла, па је и процес фотосинтезе краћи, па лишће преко којег се биљка храни, не добија више храну, одбацује суво лишће и повлачи се у неки облик хибернације, све док ново светло на пролеће не измами нове листове и живот крене да буја. То су једноставни, природни процеси у биљкама, који би и нама помогли да се лакше ускладимо са природом, да је само мало дубље посматрамо и да и сами живимо по њеним законитостима. И ми имамо фазе у којима се повлачимо, или цветамо и бујамо или уживамо у плодовима сопственог труда, залагања и настојања, како год да живимо и чиме год да се бавимо. Али уместо да пратимо сопствени осећај када смо у којој фази, ми своје постојање подређујемо вештачки наметнутом ритму живота. И онда се питамо зашто нам није добро.
За разлику од биљака, ми не живимо од фотосинтезе, (мада нека скорашња истраживања смело износе и супротне тврдње), али нам је светлост заједнички, кључни извор живота. Ако је листовима неопходна светлост, нама људима који смо знатно комплекснија бића, потребна је и комплекснија светлост. При томе мислим да нам је за сталан развој и бујање живота неопходно да се окружимо светлим људима, да се бавимо светлим мислима и да живот испуњавамо светлим делима. Једино тако живот може да буја у нама и да у складу са животном фазом у којој смо, убиремо плодове тог свог, светлошћу испуњеног живота. У том случају бисмо вероватно постали прави зимзелени мудраци попут борова који усправно стоје и једнако свеже изгледају у сваком годишњем добу. Зато и ове јесени излазим на сунце када год га има, а кад га нема, упијам светлост бавећи се светлим мислима и делима, и у контактима са светлим људима.
Нина Мартиновић Армбрустер
