Ninine mustre: Fa­ze pro­la­ze

U tim svo­jim stre­mlje­nji­ma pro­la­zim kroz raz­ne fa­ze – ne­kad mi ide bo­lje, ne­kad lo­ši­je, a ne­kad ne ide ni­ka­ko. Do­đu ne­ki pe­ri­o­di ka­da se na­iz­gled sa­mo sa­pli­ćem i pa­dam, usta­jem, pa se po­no­vo sa­pli­ćem, po­ne­kad se iz­vu­čem, a po­ne­kad bol­no tre­snem na ze­mlju. Te pe­ri­o­de na­zi­vam in­ten­ziv­nim kur­se­vi­ma ži­vo­ta, jer ta­da za­pra­vo naj­vi­še učim. A on­da do­đe let­nji ras­pust. To je vre­me ka­da sve te­če glat­ko, sve je jed­no­stav­no, uspe­šno i pri­jat­no. I po pri­ro­di stva­ri, u tom se pe­ri­o­du ni­šta ne uči. Sa­mo se uži­va.  

U pe­ri­o­di­ma uče­nja, pre­sud­ni mo­men­ti su oni ko­ji do­la­ze ne­po­sred­no na­kon pa­da. Tre­nu­tak ka­da po­ku­ša­vam da se pri­dig­nem, pa po­gle­dam iza i oko se­be, da vi­dim šta je to do­ve­lo do pa­da. Kon­kret­no, to su one si­tu­a­ci­je ka­da sam u kon­flik­tu sa lju­di­ma sa ko­ji­ma sa­ra­đu­jem ili se dru­žim, ili ka­da na­pra­vim gre­ške u pri­pre­mi ili na sni­ma­nju emi­si­je, ili ka­da me ne­što za­bo­li. Kad se taj „pad“ do­go­di, naj­va­žni­je je da se po­tru­dim da sa­gle­dam šta je do ne­že­lje­ne si­tu­a­ci­je do­ve­lo i da dam sve od se­be da usta­nem i na­sta­vim da­lje.

E, ta­da stvar­no naj­vi­še na­u­čim. Pret­hod­no je bi­lo neo­p­hod­no da uka­pi­ram da ako se u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma ner­vi­ram i be­snim oko to­ga za­što se baš me­ni „to“ do­go­di­lo, sa­mo gu­bim dra­go­ce­no vre­me i upa­dam u za­ča­ra­ni krug ner­vo­ze ko­ja stva­ra uslo­ve za još ve­ću ner­vo­zu. Pr­vo što ura­dim ka­da kre­ćem u „sa­na­ci­ju šte­te“ je­ste da du­bo­ko udah­nem i svo­je mi­sli usme­rim ka se­bi. Tač­ni­je, bu­dem sve­sna svog uda­ha i iz­da­ha. To ura­dim ne­ko­li­ko pu­ta. Za to vre­me, sve se la­ga­no umi­ri, bol (bi­lo fi­zič­ka, ili psi­hič­ka) se sma­nji, a u gla­vi mi se raz­bi­stri.

Mi­sli po­sta­ju ja­sni­je, re­še­nja za si­tu­a­ci­ju iska­ču na mom unu­tra­šnjem ekra­nu i ja ja­sno „vi­dim“ šta je do si­tu­a­ci­je do­ve­lo i šta mi je či­ni­ti da pre­o­kre­nem tok do­ga­đa­ja u že­lje­nom sme­ru. Uko­li­ko se de­si da ipak ne shva­tam po­en­tu svog „pa­da“, to sa­mo zna­či da još uvek ne­mam na ras­po­la­ga­nju sve koc­ki­ce, te da ću kom­plet­nu sli­ku bi­ti u sta­nju da slo­žim tek na­kon što još po­ne­što na­u­čim, shva­tim i pri­me­nim u svom ži­vo­tu. Str­plje­nje je jed­na od te­žih lek­ci­ja ko­ju ret­ko ko sa­vla­da do kra­ja, ali ja sam za sa­da na­u­či­la da pre­po­znam ba­rem ko­ja je lek­ci­ja u pi­ta­nju. A i naj­zad sam shva­ti­la za­što mi je po­koj­na maj­ka - Ju­la go­vo­ri­la „str­pljen, spa­sen“.

Obič­no na­kon usta­ja­nja do­la­zi „let­nji ras­pust“. To je vre­me uži­va­nja, pa i len­stvo­va­nja, ali sa oba­ve­znom lek­ti­rom ko­ja mo­ra da se či­ta, ako ni zbog če­ga dru­gog, da bi se raz­vi­ja­la elo­kven­ci­ja. A i broj po­šta­pa­li­ca ko­je nam na­ru­žu­ju go­vor, obr­nu­to je sra­zme­ran bro­ju pro­či­ta­nih knji­ga. Uosta­lom, na taj na­čin se ču­vam da mi mo­zak ne za­kr­žlja dok uži­vam, i da za bu­du­će lek­ci­je osta­nem u for­mi, pa da na­kon no­vih pa­do­va sve br­že ska­čem na no­ge la­ga­ne.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

WWW.ni­na­mar­ti­no­vic.com