Iza izloga: Da krenemo put svojih izbora

I, tu se nema baš puno toga za dodati: pisma i želje upućene Deda Mrazu, zvončići i lampice na jelki, pokloni i vesela atmosfera. Sve to jeste deo fantastične bajke, u koju mališani veruju svim srcem. To, ako mene pitate, ne znači da su ovi „nešto“ stariji odustali od novogodišnje bajke. A ne, imamo i mi svojih želja i prazničnih rituala!

Tako se meni kraj godine uvek svodi na isto: veliko spremanje - svega. S jedne strane gledam da sve zaostalo platim i da bar na početku godine budem onako „pobednički“ na nuli, a s druge (onako u hodu, između dva šaltera) pokušavam da sagledam šta sam sve to radila, ponešto i uradila, u prethodnih 365 dana.

I, baš da vidimo kakva je bila ova 2017? Ako je verovati astrolozima (a s njihovom se ocenom slaže i većina mojih prijateljica) -  teška. Što bi se reklo, neka je nekako više i prošla. Ne bih sad znala tačno da ponovim priču o svim lošim aspektima, ali bilo ih je prilično ili, što bi neki rekli, više nego dovoljno da iz 2017. izađemo „nabildovaniji“ nego što smo očekivali.

Ono dobro je što smo iz svega toga izašli (bar volim da se nadam) makar malo mudriji ili - samo za odabrane, tačnije za one koji su preživeli najviše izazova i udaraca - slobodniji. Prvenstveno slobodniji od strahova, zbog kojih mrznemo i ledimo se sve dok se dobrovoljno ili pod prinudom ne suočimo s njima. To vam dođe kao nagrada za sav užas kroz koji ste prethodno morali da prođete. Stoga, sve čestike onima koji su u godini sada već iza nas uspeli da osvoje svoje parče slobode. Oni su najveći pobednici.

A što se luzera/ gubitnika tiče, titula, zasluženo, odlazi onima kojima u prethodnih 365 dana po ko zna koji put nije promaklo ništa sem suštine; koji su nastavili da se vrte u potrošenim „serklovima“ besmisla i ništavila; gomilanju nepotrebnih stvari, lažnog/jeftinog glamura i bednih stajlinga. Onima koji žive u nekoj vrsti „hologramske“ stvarnosti, u kojoj iza svog tog šarenila i boja zapravo nema ničega. Nešto kao HD praznina, koja moguće i „bljesne“, ali samo da bi se istog trenutka i ugasila.  Kako smo podelili prioritete u svojim stvarnostima i kako vrednujemo ono što nam ulazi/izlazi iz života? Da li nam se tu nešto pobrkalo i kako je moguće da je, recimo, biti uspešan i popularan na vodećim pozicijama na listama naših dugoročnih planiranja, dok je biti human i „čovekolik“ više nešto kao „sezonska“ stvar, aktuelna uglavnom oko praznika i određenih datuma...

U prevodu na mnogima u vreme slikovnica i bilborda razumljiviji (modni) jezik, kada smo tačno pristali da kvalitetne stvari, urađene od vrhunskih materijala i pravljene da traju, odlučili da (po istoj, ako ne i višoj, ceni) menjamo za „fensi“ stvarčice; neke brendirane krpice lažnog kvaliteta i sjaja, kojima je tamo neko kao stručan zalepio „must have“. I onda mi to kao „moramo“ da imamo. U suprotnom, nervoza neviđena.

Torbe, cipele, haljine, suknje... Sve to od „instant“ materijala za instant upotrebu (jedno do dva pojavljivanja na društvenim mrežama). I to odmah! Jeftini, potrošni, glamur, koji se na moju veliku žalost ne troši dovoljno brzo da ne stigne da promeni i našu percepciju onoga šta zaista jeste bitno i što se u konačnici računa. Ma daj...

Ako bih ostala još na tren u modnom svetu, to bi onda bila fina razlika između pomodarstva i stila. Svima je, valjda, već poznato šta u tom „okršaju“ svaki put ubedljivo pobedi – kvalitet, originalno­st i doslednost. Jer, teško da postoji nešto „skuplje“ od je­f­tinog glamura; od tog silnog nastojanja da se bude „in“ po svaku cenu i bez obzira

na sve...

Sebi i vama u Novoj želim da što manje toga bude „pod moranje“, jer ne mora se puno toga: ludo provesti na dočeku, popiti više nego što vam prija, izgledati top i biti super raspoložen u toj najluđoj (i svakoj drugoj) noći... Ne mora se biti ni svima lep, a ni svakome prijatno društvo, ne mora se biti ni mršav, ni fit, a ni uspešan, baš kao ni najbolji u svemu... I tako redom, čišćenje. Dok ne stignemo do onoga o čemu istinski sanjamo. E, prava priča tu može da počne.

I upravo to nam želim u 2018: da krenemo put svojih izbora. 

Jasna Budimirović