Iza izloga: Ima li blistav osmeh svoju cenu?

A za to su vam, jelte, potrebni jaki zubi. Šta da kažem, već neko vreme (okupirana vlastitom mukom) svako malo gledam oko sebe ljudima u zube (nije poklon, pa da se ne gleda), sve kako bih bolje upoznala svoje okruženje: ovaj baš može dobro da zagrize, ova je malo nežnijeg ugriza, ovi se neće nešto najesti: a sve u čekanju da se steknu uslovi za moj veliki „remont“.

Nije to danas nimalo jednostavno i teško da se, kada pričamo o zdravim zubima i blistavom osmehu, može govoriti - kako neki vole da nam objašnjavaju - isključivo na temu lične higijene. Kontekst se očigledno malo promenio, a jedan od rezultata tranzicije jeste i činjenica da je samo za pastu za zube i četkicu potrebno izdvojiti skoro pa hiljadu dinara. Daleko smo mi od higijene.

Danas, u vreme u kojem smo slobodu „trampili“ za raznorazna prava, a meru života sveli na prosečnu platu, to je sve više stvar mogućnosti. Finansijskih, naravno. Jer, zubar košta!

Zato mi je svaki put (a na to se često može naleteti na društvenim mrežama i u TV intervjuima) uvek malo „mukica“ kada neka „savesna“ glava od reda i kulture (mahom izgledanja u skladu s trendovima) s prezirom izgovori „oni krezubi...“, aludirajući naravno na to da su pod must u pitanju ljudi bez obrazovanja, mišljenja, stava, budućnosti... Neki tamo primitivni, neuredni i od sveta odbačeni, dobri još jedino da plaćajući poreske i ostale namete finansiraju njihove „mudrolije“.

Znam da takve i slične izjave zapravo puno više govore o njima samima, ali opet... Teško je poverovati da neko (ko se deklariše kao intelektualac i deo intelektualno/kulturne elite) može sebi da dozvoli baš toliko odsustvo svesti o tome kako žive oni od kojih, jeli, i on živi. Još kad nabasam na komentar tipa „vidi ga, mogao je baš i zube da sredi“... Da, mogao je. Mogao je i nov auto da kupi, da otputuje na more, da promeni nameštaj u dnevnoj sobi... Mislim, sve mu to, baš kao i njima, pripada. Naravno, pod uslovom da živimo u idealnom društvu.

Ali šta ćemo ako nema stalan posao, pa ne može da podigne kredit; ako nema bogate roditelje, već one sa minimalnim penzijama; ako nema ni neku bogatu rodbinu u inistranstvu koja bi onako kao od šale izfinasirala „doterivanje“ osmeha, koje ne košta manje od nekih 2.000 evra, dok je ono „više“ teško tačno i utvrditi... Drugim rečima, šta ćemo kada baš i ne ispadnemo idealni; proglasićemo krezube „primitivnim“, odnosno, posledicu krivcem za svu nepravdu koja nas snađe... 

Pritom, nije ovde reč samo o implantima, cirkonima, metalima i keramici. Nije tema ni blistav osmeh, koliko god da mi je ovih dana bio na dnevnom redu. Reč je o tome šta nam ovdašnja elita poručuje tako paušalnim (ne baš preterano atraktivna i „zategnuta“ spoljašnost = nekultura i primitivizam) donošenjem sudova. Sve je, dakle, vrlo jednostavno: i oni su, baš kao i neki manje „elitni“ od njih, prihvatili i bacili se na promociju bezmalo pa istih vrednosti – uspeh se očigledno meri isključivo ostvarenim bogatstvom. U prevodu, uspešni smo onoliko koliko smo „jaki“ na tržištu. Iskazano isključivo brojem nula, naravno.

A kad je tako, kad su i oni „prvi među jednakima“ pristali na tu vrstu nedmetanja i argumenata, onda nema posle da se ljute - što je često slučaj u pomenutim krugovima - kada im neko „nepozvan“ „mazne“ stolicu u klubu uspešnih. Pa, nije baš da je potrebno bogznašta da bi se tu ušlo; ne treba ni neko posebno obrazovanje, ni pedigre, ni kultura ponašanja... A ne, dovoljno je napraviti par izbora, imati malo „jači“ želudac i krenuti u „potragu“ za svojim parčetom uspeha (novca). Ostatak je, kako to uspešno već vole da kažu, deo istorije.

I da se vratim na vlastitu zubarsku happy end avanturu. Sve je prošlo bolje nego što sam se nadala i moja zubarka „čvrsta ruka, a blaga priroda“ Zorica, uradila je neviđeno dobar posao – vratila mi je osmeh na lice. Jer, vremena su (rekoh već) takva kakva jesu i ponekad i oni najnežniji i najmekši među nama moraju da umeju i mogu da zagrizu, to jest: da pokažu zubiće.

Jasna Budimirović