Глумица Милица Јаневски: Због новца погубисмо главе

Неминовно је да свака улога даје нове увиде како у живот тако и у самог себе, прича на почетку интервјуа за Дневников ТВ магазин глумица Милица Јаневски, говорећи о томе докле ју је довео лик Сање Маслаћ у серији „Пад”, која се викендом емитује на каналу Суперстар ТВ од 21 час. Како је даље истакла, чини јој се да је позиција улоге коју игра доста стресна, тешка и неупитна, јер је позиција жене, посебно у периоду деведесетих у које је серија и смештена, била доста трпна.

– Сања се нашла затечена у целој тој ситуацији у којој је њен супруг Иван Маслаћ од почетка и покушава, као и свака мајка, да спасе оно што се спасити може. Тај процес ми је био веома занимљив и узбудљив као и сама серија која је другачија од свега осталог што смо до сада радили у земљи. Више је уметничка, окренута ка глумачком послу и поиграва се са позоришним илузијама. Даје гледаоцу прилику да мало дубље завири у саму глумачку професију и, ако је могуће, боље упозна позицију и улогу глумца у друштву. Не знам да ли је то у људској врсти или је препознато само на нашем простору, али, ми волимо да гледамо како познати људи падају и како се пењу. Сваки дан се дешавају монструозне ствари у овој земљи које нису толико у фокусу и трају два, три дана у медијима, али када нека јавна личност, не дај Боже, дође у такву ситуацију то има потпуно друго значење и тежину. И сами знате да серија генерално прича о паду једног времена, друштва у сваком смислу - и физичком, моралном и духовном и чини ми се да сви ми који се сећамо тог периода знамо шта је он све носио са собом и колико је утицао на све чланове овог друштва. Младе генерације које срећом нису имале прилику да се роде у том времену моћи ће кроз серију „Пад” евентуално да добију неки увид у тај историјски моменат кроз који смо пролазили.

У биоскопе је стигао филм „Усековање”, у којем тумачите Милу, рођену сестру мајке главног јунака који породичним ручком обележава славу и за чијим се столом откривају бројне тајне. Шта вас је привукло овој причи?

– Мени је био занимљив сценарио који нас је све привукао, то је нешто са чим смо сви могли да се идентификујемо и познате су нам те ситуације у којима се ликови овог филма налазе. Сви они долазе у госте на тај ручак и, као што се обично дешава у нашој традицији, када се људи скупе поводом неких лепих и традиционалних обичаја увек се деси неки курцшлус, а очекује се да све тада буде свечано и мирно, а углавном не буде.

Филм дубоко задире у породицу и породичне односе, што нисмо често имали прилику да гледамо у филмским остварењима. Шта бисте рекли да се све данас обрушава на једну породицу и да ли је породица као институција нападнута са свих страна?

– Чини се да породица јесте нападнута са свих страна првенствено финансијски - родитељи морају да раде више, самим тим нису код куће, па се деца не васпитавају, изложени су најчешће телевизијском утицају и друштвеним мрежама, овом лудилу и брзини које ово време носи. Између осталог, то и јесте једна од тема овог филма - да људи у тој брзини и хаосу не стигну ни да се сретну код куће, а камоли да знају једни о другима шта се заправо у њиховим бићима дешава. Мени је драго да се коначно тематски враћамо на нешто што је важно, а то свакако јесте породица као основна ћелија друштва, која је сад разорена на све могуће начине. Са сваким сегментом овог филма човек може да се идентификује као и са сваком перспективом било ког лика и то је оно што даје целовиту слику друштва или нијансе једног организма.

Филм су радили млади аутори што, такође, није често случај. Да ли је дошло време да и млади и неафирмисани аутори добију прилику да се јавности представе кроз филмове који улазе у биоскопе и имају прилику да их гледа огроман број људи?

– Мени се чини да се то нажалост увек деси доста случајно, да ретко кад постоји прилика да млади добију неки простор за рад и за развој, а мислим да је ово био сплет разноразних околности које су се у коначном билансу завршиле срећно по све стране. Оно што мене највише радује јесте да долазе неке нове генерације које имају свест и храброст и које не пристају тек тако, макар се за сада чини, на неке компромисе и имају и те како шта да кажу. Стижу генерације које су талентоване и које имају како да одговоре на стварност у којој се налазе.

Серија „Бунар” у којој сте играли донела нам је посве другачију причу, која филозофски проматра суштину човекову. Мислите ли да се њен успех огледа у тренутку у којем је она емитована, након пандемије?

– Апсолутно! Сећам се да је колега Игор Ђорђевић најинтензивније писао сценарио за време короне и мислим да теме која отвара серија „Бунар” су питања свих нас, а видела сам и по реакцијама публике да су то дефинитивно питања са којима су се сви сусрели у последњих неколико година, а поготово за време пандемије када је све стало и када смо неминовно сви морали да се зауставимо и да се преиспитамо сами са собом, а онда и са укућанима и уопште животом који живимо.

Да исплачем што друге жене не могу

Испоставило се да углавном играте јаке и храбре жене. Шта сте то уочили о женама у данашњем друштву понирући у њихове душе и судбине?

– Мислим да су све жене овога света јаке, да је то у природи женског рода. То је, где год да сте рођени, датост, сама по себи. У оквирима  наше кинематографије ми имамо две до три позиције као глумице - да играмо секс симболе, мученице или силоване. Чини ми се да се сада, ипак, са овом свешћу и еманципацијом, мењају те перспективе и да се показује заправо снага жене у правом смислу те речи, а не само у трпним стањима или пратећој опреми јаког мушкарца. Али, свакако, кроз све те улоге, које имам прилику да играм, спознајем себе, своју мајку, баку, прабаку, али и све жене које ме окружују. И покушавам да се преко мене чује глас неких других жена или да исплачем нешто што друге жене не могу да исплачу. Самим тим овај посао би требало да буде и катарзичан и племенит.

Доплерка коју сте у тој серији играли, послала нам је важну поруку - да новац и не мора да буде најважнији у животу. Ако бисмо је сместили у реалан живот колико би данас било храбрих да учине што је и она урадила - да се изместе из сигурне зоне и мирне луке и започну живот испочетка?

– Дошло је до замене теза да сви мислимо да је мирна лука имати лову и бити на некој функцији, а не оно о чему Доплерка и говори, о ономе из чега је она изашла. То није питање новца, већ немања љубави, подршке и у том смислу немања сигурне луке. Мислим да има много храбрих жена које су кадре да тако нешто ураде. Мени је драго што сам имала прилику да играм ту улогу и верујем да је она можда некој жени дала ветар у леђа, ако се двоумила да остави све, и крене испочетка. Мислим да нас је ово капиталистичко друштво и сулудо време потпуно одвојило од суштине, од нас самих, од људи, пријатеља и од правих вредност. У гроб не можете понети ниједну кућу, ниједан ауто, то сви добро знамо. Новац је наравно битан јер нам омогућава лагоднији живот, али би требало да то буде последица дешавања а не примарни циљ јер због тих папира погубисмо главе сви.

Владимир Бијелић