okoTVoko: Televizijske ispovedaonice
Ove godine bile su popularne televizijske ispovedaonice. Ali to se ništa nije dešavalo u „Velikom bratu”.
Čežnjivo se već sada sećamo kako je Ena Popov pevala pesmu „Naivna, naivna”. Behu to naivna televizijska vremena. Pa, sećam se i vremena kada je Peđa D Boj vadio „budalu”. To je sve čednost, kao kada u silnim reprizima starih domaćih filmova gledamo ženske dojke kao jedini simbol seksualnosti na televiziji u osamdesetim godinama.
Naravno, ako ne zaboravimo legendarno ljuljuškanje pod jorgan planinom u pesmi „Soba 23” grupe „Denis i Denis” u „Hitu meseca” ili pak erotike na čedan socijalistički način u spotu „Žikino kolo” legendarnog Milića Vukašinovića, rok verzije scene „I tata bi sine” iz filma „Ko to tamo peva”.
I dok je u devedesetim godinama kod Milovana Ilića Minimaksa Mića bio glavni šoumen u emisiji i stalno je vikao „Nemaš hita”, poslednje godine su godine njegove velike sudbinske golgote. I u tom smislu, televizije su postale velike ispovedaonice bez sveštenih lica i „Velikog brata”.
Tako su novinari uspeli da iskopaju Anicu Milenković, koja je dala prvu veliku TV ispovest posle 16 godina u kojoj je govorila o tome zašto je napustila estradu. To je pevačica za koju su tipovali da je mogla da postane legitimna naslednica „Lučeta iz Kasidola”, odnosno, Dragane Mirković.
Anica je lepo počela pesmom „Na lančiću ime tvoje”. Otvoreno je pričala o svojoj kilaži, o poslovima koje je morala da radi u inostranstvu, kako je čuvala starije ljude kako bi mogla da obezbedi egzistenciju za svoje dvoje dece. I pevačica Lina Božović Marković, koja je bila poznata po velikom dens hitu „Bumbar”, u ispovesti za televizije „Blic” i „Kurir” progovorila je o svom teškom životu.
Tata joj je bio suicidan, a majka je imala kancer. Povukla se posle tragične smrti oca koji je vodio njenu karijeru. Lina je najveći uspeh postigla sa 15 godina a njenu pesmu „Bumbar” Dragan Brajović Braja posvetio je tajkunima i tome kako su izgledali početkom devedesetih godina. To su bile ajkule sa ljudskim likom, o kojima je pevala Brankica Buljovčić poznatija kao Ella B, koja u Nemačkoj živi sa lepim Ljubom iz grupe „Beat streat” sa kojim uživa u porodičnom životu.
Kakvi su danas biznismeni ova pesma je bila simbol devičanstva i čednosti. Lina se povremeno pojavljuje na koncertima gde se pevaju pesme iz devedesetih godina. Sve su to sad „Oči boje duge” u vremenima opšte tragedije, tuge i duginih boja.
Još jedan pevač se pojavio posle toliko vremena. U pitanju je Radoslav Rodić Roki, koji se zamerio nekim medijskim moćnicima i nije ga bilo na medijskoj sceni punih trideset godina. Roki je poznat po pesmi „Žena” u kojoj peva: „Ranila me jedna žena, ranila za sva vremena”, kojom je osvojio ubedljivu pobedu na „Mesamu”, a mnogi slušaju i njegovu pesmu „Volim da te volim”.
Jedna od najlepših pevačica iz tog vremena Slađana Delibašić radi kao konobarica u kafiću svoje ćerke Marinele i ima i privatni vrtić u kući gde živi kao podstanar.
Mnogi novinari su pokušali da dođu do Cece Slavković ili harizmatične pevačice Lidije, koja je odlučila da bude profesor engleskog u Čačku i da se više nikada ne pojavi u medijima. Lidija je pevala „Recku na zidu”, a i danas se sluša njena pesma „Nisam te birala ja”.
Eh, kad bi pevači iz devedesetih godina znali kakva je nostalgija prema njima možda bi se i javili medijima. Ali, pametni ljudi su se povukli iz estradne džungle u kojoj čednost i dobar glas više ne prolaze. Za zvezdani uspeh nije potreban samo talenat i dobar glas, već i dobar raspored planeta u natalnoj karti.
Sve je lutrija. Pa i uspeh i karijera. Ali kada slušamo pesme iz devedesetih godina shvatamo da je sve bilo mnogo bolje nego danas, a oni su stalno bili stavljani na stub srama. A sad je sve jedna nostalgija kao u pesmi grupi „Mobi Dik”.
Pravićemo mi zvezde devedesetih od blata. Sa ovom istorijskom distancom oni su već postali evergreen, što nisam siguran da će biti izvođači iz ovog novog modernog vremena u kome pesama nema, nego je u modi primitivizam i prostakluk, ostaje samo da plačemo za Bakijem B3 i „Olovnom rukom”.
Aleksandar Filipović