ISTRAŽIVAČI HOĆE DA "POPRAVE" PARADAJZ Opet može biti sladak
Najčešća pritužba koja se danas čuje od ljubitelja paradajza je da ovi crveni plodovi mogu biti veliki, ali da su neukusni. Sada istraživači kažu da mogu da reše problem podešavanjem gena koji utiču na nivo šećera u paradajzu.
Dok divlji srodnici paradajza daju male, slatke plodove, domaće sorte koje se uzgajaju za visoke prinose u međuvremenu su stigle do onih koje imaju 10 do 100 puta veće plodove.
Kineski naučnici kažu da su identifikovali dva gena koji koče proizvodnju šećera u paradajzu tokom zrenja i kreirali su genetski izmenjene verzije domaćih sorti kako bi se dobili istovremeno krupni i slatki plodovi, piše RTS.
Profesor Sanven Huang, generalni direktor Instituta za poljoprivrednu genomiku pri Kineskoj akademiji poljoprivrednih nauka u Šenženu, rekao je da je neophodno uravnotežiti potrebe potrošača sa potrebama proizvođača i farmera.
„Kako farmeri žele veći paradajz i veći prinos, tako potrošači žele slađi paradajz. Naše otkriće gena za ograničavanje šećera dovodi do uzgajanja slađeg paradajza bez žrtvovanja veličine ploda i prinosa. Time smo razbili negativnu vezu koja postoji između prinosa i kvaliteta paradajza“, istakao je profesor Huang.
U tekstu objavljenom u časopisu Priroda (Nature), istraživači opisuju kako su prvi put istražili genome divljih i kultivisanih biljaka paradajza, identifikujući dva slična gena koja imaju veze sa sadržajem šećera u plodovima. Kako kažu, verzije ovih gena koje su identifikovane u slučaju visokog stepena slatkoće preovlađuju u divljim sortama paradajza, ali su se uglavnom izgubile u modernim sortama.
Voće ili povrće?
Paradajz (lat. Solanum lycopersicum L) je biljka iz porodice pomoćnica (Solanaceae) i u bliskom srodstvu je sa duvanom, krompirom, plavim patlidžanom i paprikom.
Konzumira se na različite načine, sirov ili kuvan, u mnogim jelima, sosovima, salatama, pićima.
Iako je paradajz voće, jer je u botaničkoj klasifikaciji bobica, u svakodnevnoj upotrebi on se često koristi kao povrće.
Daljom analizom otkriveno je da su verzije gena pronađenih u pripitomljenim biljkama paradajza omogućile stvaranje enzima koji se vezivao za drugi enzim koji je uticao na količinu šećera tako što ga je uništavao unutar ćelija.
Nasuprot tome, verzije ovih gena pronađenih u divljim biljkama ograničavale su proizvodnju ovog enzima, što je rezultiralo slađim paradajzom.
Kada je tim koristio tehniku za intervenisanje na genima Crispr-Cas9 kako bi izvršio precizne promene u DNK pripitomljenih biljaka paradajza, sprečavajući ove gene da pravilno funkcionišu, otkrili su da plodovi imaju i do 30 odsto više šećera u poređenju sa plodovima nemodifikovanih biljaka.
Ono što naučnici nisu očekivali je to da nije bilo značajne razlike u težini plodova ili u prinosu. Genetski modifikovan paradajz imao je manje semenki i one su bile svetlije, ali je klijanje bilo uobičajeno.
Istraživači kažu da njihov rad sugeriše da dva gena rade kao kočnice za opstanak šećera tokom zrenja paradajza, najverovatnije kako bi se obezbedila dovoljna količina energije za razvoj semena.
Profesor Huang je procenio da bi ovaj novi paradajz mogao da završi u supermarketima u roku od tri do pet godina.
Naučni tim je istakao da su neke druge vrste paradajza kod kojih je bilo intervencija na genima, već dostupne u Japanu. Međutim, možda će morati da prođe malo više vremena pre nego što korisnici na drugim tržištima budu u mogućnosti da probaju takve plodove. Razlog za to su novi zakoni kojim se regulišu pitanja legalizacije gajenja i upotreba genetski modifikovane hrane.