ИСТРАЖИВАЧИ ХОЋЕ ДА "ПОПРАВЕ" ПАРАДАЈЗ Опет може бити сладак
Најчешћа притужба која се данас чује од љубитеља парадајза је да ови црвени плодови могу бити велики, али да су неукусни. Сада истраживачи кажу да могу да реше проблем подешавањем гена који утичу на ниво шећера у парадајзу.
Док дивљи сродници парадајза дају мале, слатке плодове, домаће сорте које се узгајају за високе приносе у међувремену су стигле до оних које имају 10 до 100 пута веће плодове.
Кинески научници кажу да су идентификовали два гена који коче производњу шећера у парадајзу током зрења и креирали су генетски измењене верзије домаћих сорти како би се добили истовремено крупни и слатки плодови, пише РТС.
Професор Санвен Хуанг, генерални директор Института за пољопривредну геномику при Кинеској академији пољопривредних наука у Шенжену, рекао је да је неопходно уравнотежити потребе потрошача са потребама произвођача и фармера.
„Како фармери желе већи парадајз и већи принос, тако потрошачи желе слађи парадајз. Наше откриће гена за ограничавање шећера доводи до узгајања слађег парадајза без жртвовања величине плода и приноса. Тиме смо разбили негативну везу која постоји између приноса и квалитета парадајза“, истакао је професор Хуанг.
У тексту објављеном у часопису Природа (Nature), истраживачи описују како су први пут истражили геноме дивљих и култивисаних биљака парадајза, идентификујући два слична гена која имају везе са садржајем шећера у плодовима. Како кажу, верзије ових гена које су идентификоване у случају високог степена слаткоће преовлађују у дивљим сортама парадајза, али су се углавном изгубиле у модерним сортама.
Воће или поврће?
Парадајз (лат. Solanum lycopersicum L) је биљка из породице помоћница (Solanaceae) и у блиском сродству je са дуваном, кромпиром, плавим патлиџаном и паприком.
Конзумира се на различите начине, сиров или куван, у многим јелима, сосoвима, салатама, пићима.
Иако је парадајз воће, јер је у ботаничкој класификацији бобица, у свакодневној употреби он се често користи као поврће.
Даљом анализом откривено је да су верзије гена пронађених у припитомљеним биљкама парадајза омогућиле стварање ензима који се везивао за други ензим који је утицао на количину шећера тако што га је уништавао унутар ћелија.
Насупрот томе, верзије ових гена пронађених у дивљим биљкама ограничавале су производњу овог ензима, што је резултирало слађим парадајзом.
Када је тим користио технику за интервенисање на генима Crispr-Cas9 како би извршио прецизне промене у ДНК припитомљених биљака парадајза, спречавајући ове гене да правилно функционишу, открили су да плодови имају и до 30 одсто више шећера у поређењу са плодовима немодификованих биљака.
Оно што научници нису очекивали је то да није било значајне разлике у тежини плодова или у приносу. Генетски модификован парадајз имао је мање семенки и оне су биле светлије, али је клијање било уобичајено.
Истраживачи кажу да њихов рад сугерише да два гена раде као кочнице за опстанак шећера током зрења парадајза, највероватније како би се обезбедила довољна количина енергије за развој семена.
Професор Хуанг је проценио да би овај нови парадајз могао да заврши у супермаркетима у року од три до пет година.
Научни тим је истакао да су неке друге врсте парадајза код којих је било интервенција на генима, већ доступне у Јапану. Међутим, можда ће морати да прође мало више времена пре него што корисници на другим тржиштима буду у могућности да пробају такве плодове. Разлог за то су нови закони којим се регулишу питања легализације гајења и употреба генетски модификоване хране.