INTERVJU
ASTROFIZIČARKA ALEKSANDRA DRAGOVIĆ O NAUCI, IZAZOVIMA I INSPIRACIJI: „Volela bih da budem srpska verzija Brajana Koksa”
Još od ranog detinjstva Aleksandra Dragović, na društvenim mrežama poznata i kao Astro Aleks, pokazala je radoznalost prema Svemiru i prirodnim naukama, a tokom školovanja se opredelila za astrofiziku.
Njeno akademsko putovanje počelo je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, ali je svoje školovanje kasnije nastavila u Ujedinjenom Kraljevstvu, na Kembridžu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Danas, pored istraživanja na polju astrofizike, koristi društvene mreže, na kojima broji preko 290.000 pratilaca, kako bi prenela svoje znanje široj publici i približila nauku mlađim generacijama. Tokom master studija radila je u Kraljevskoj opservatoriji u Griniču, a prelazak na doktorske studije u Kembridžu teško je podnela jer je to, kako je rekla, bila ogromna promena za nju.
– Obožavala sam svoj posao na opservatoriji, atmosferu tamo, i sjajan tim sa kojim sam radila. Bili smo bliski i vodili računa jedni o drugima. Veliki deo mog posla tamo bila je promocija nauke, držanje predavanja i radionica školama i široj publici. Atmosfera na Kembridžu u kancelariji je potpuno drugačija od atmosfere na Kraljevskoj opservatoriji što je vrlo negativno uticalo na moje mentalno zdravlje i nisam bila spremna na rad u tako hladnoj atmosferi. Ali, uspela sam da nađem društvo među studentima iz drugih naučnih grupa, i van fakulteta, a i moje kolege se polako navikavaju na mene. Sa vedrije strane, moj šef tj. mentor je sjajan, istovremeno i kao akademska i emocionalna podrška. On me uvek bodri i podržava i znam da ću biti uspešna naučnica zahvaljujući njemu.
‚
Koje su promene neophodne da bi mladi naučnici u Srbiji imali više šansi za uspeh?
– Preneću vam mišljenje mog muža Kilijana, koji je profesor i naučnik i koji je sarađivao sa profesorima u Srbiji i čak dolazio na tehnološki fakultet u Novi Sad da održi predavanje srpskim studentima, kako bi stekli novo iskustvo i videli čime se bave naučnici u inostranstvu. On smatra da nauka u Srbiji ima dva problema. Prvi je nedostatak novca i, prosto, činjenica da se u nauku ne ulaže dovoljno, pa zato i nemamo bitnih rezultata, jer nemamo ni resursa. A za šta to naučnicima treba novac? Eksperimentalcima je potrebna dobro opremljena laboratorija i kvalitetni aparati. Teoretičarima je potrebna bolja performansa računara, bolji superračunari sposobni da obavljaju numeričke računice što većom brzinom. Ovaj problem pogađa i Kembridž i ceo svet, jer sa razvojem nauke imamo sve veće količine podataka koje treba obraditi i sve jače i teže simulacije koje treba isprogramirati. Drugi problem je da Srbiji fali više saradnji sa drugim fakultetima u inostranstvu.
Šta vas inspiriše da delite svoja znanja o astrofizici sa širokom publikom na društvenim mrežama i kakve reakcije dobijate od svojih pratilaca?
– Moja najveća inspiracija je želja da prenesem svoje znanje drugima, a posebno mlađim generacijama na kojima ostaje ovaj svet. I pre društvenih mreža radila sam u novosadskom planetarijumu kao predavač sedam godina, držala radionice i predavanja na astronomskim kampovima i bila mentor osnovnoškolcima u školici astronomije u Višnjanu u Hrvatskoj. Oduvek mi je bilo bitno da dam ljudima do znanja da fizika i matematika nisu tako dosadne kao što se čine u školi kada moraš da ih bubaš i da su to zapravo divne i zanimljive naučne discipline koje su nam omogućile da se bavimo zvezdama, galaksijama, crnim rupama i mogućim dalekim svetovima. Iako ima dosta negativnih reakcija na naučni i edukativni sadržaj koji postavljam, zahvalna sam svima koji me slušaju i ponosna sam kad upoznam svoje fanove, pa mi ispričaju šta su sve novo naučili. Ali negativnih reakcija uglavnom ima više nego pozitivnih i primetila sam da je sve više mladih u raznim zabludama i da veruju u nebuloze poput toga da je Zemlja ravna, da Svemir ne postoji i slično. Za to je možda kriv naš obrazovni sistem i „influenseri” koji za malo slave propagiraju svakakve budalaštine u koje deca poveruju. Često sanjarim da sam voditelj naučne emisije u Srbiji, da vodim gledaoce kroz čuda Univerzuma, kao popularni britanski fizičar Brajan Koks ili njemu slični. Volela bih da budem srpska verzija Brajana Koksa. Da proširim svoju publiku i adaptiram sadržaj i za starije i ozbiljnije ljude, a usput i dalje postavljam sadržaj na društvenim mrežama uz žargone i šale moje mlađe publike.
Zajednički rad naučnog para
Vaš muž, kao nuklearni fizičar, takođe ima fascinantnu karijeru. Kako vaša stručna polja utiču jedno na drugo i na koji način se vas dvoje međusobno podržavate?
- Da, moj muž je nuklearni fizičar i takođe profesor na Katedri za inženjering na Univerzitetu Bangor. Naša stručna polja su veoma različita, ali kao naučnicima nam je bitno da razgovaramo o tome šta svako od nas radi, kako bi proširili svoje vidike. Pored astrofizike, ja jako volim nuklearnu fiziku i imam dobru podlogu u tom području. Trenutno spremamo još jedan naučni rad na kome radimo već poduže i istražujemo nešto što je za sada potpuna nepoznanica u naučnoj zajednici. Za sada ne postoji objašnjenje kritične tačke faznog prelaza tečnosti u superkritične tečnosti, tj. iako znamo da napravimo superkritične tečnosti, na atomskom nivou ne znamo šta se dešava. Kažem „za sada”, jer će se, uz mnogo mozganja i par hiljada sati rada, uskoro saznati.
Muž i ja smo već objavili jedan naučni rad zajedno, koji je osvojio nagradu za jedno od najfascinantnijih istraživanja ove godine od strane mladih naučnika
Na čemu trenutno radite u svojoj istraživačkoj karijeri, koje profesionalne ciljeve postavljate za budućnost i kakve izazove želite da savladate na tom putu?
– Trenutno se bavim izgradnjom pajplajna za obradu podataka za radio-teleskop REACH , koji pravi moja naučna grupa na Kembridžu. Naš teleskop se nalazi u radio-tihoj zoni u južnoj Africi, u Karu pustinji. Ja se bavim metodama za obradu i čišćenje podataka nakon kalibracije i 90 odsto mog posla se sastoji u programiranju. Naš cilj je detektovanje spektralne linije na 21 cm, koju emituju gigantski oblaci vodonika u Svemiru. Mi tragamo za ovim signalom iz doba ranog Univerzuma, kada su se prve zvezde tek rađale. Ovom detekcijom bi potvrdili tačnu vremensku skalu evolucije ranog Univerzuma. Nakon doktorskih studija volela bih da ostanem deo ove naučne grupe i ispratim istraživanje do kraja. Na putu je i novi projekat i planiramo da lansiramo radio teleskop na tamnu stranu Meseca, što je ogromni poduhvat i želim da budem deo toga. Ali gde će me život posle odneti to ne znam, i nemam nekih ultra dugoročnih planova. Želim da uvek budem u mogućnosti da radim ono što volim, i to mi je najbitnije.
Ko je Aleksandra Dragović van sveta nauke? Šta još volite da radite u slobodno vreme i postoji li nešto što vaši pratioci na društvenim mrežama nikada ne bi mogli da zaključe o vama na osnovu sadržaja koji objavljujete?
– Odlično pitanje! Suprotno popularnom verovanju da se nama naučnicima svet vrti samo oko nauke i da je to sve o čemu mislimo i razgovaramo, Aleksandra, kao i zaposleni u drugim sektorima, dođe kući s posla, večera sa mužem dok se smejemo glupim mimovima, gleda Netfliks i igra video igre. Nedavno sam dobila macu, i provodim mnogo vremena sa njom. Imam jednu tajnu koju nikada nisam podelila sa svojim pratiocima, ali ću je podeliti sada sa vama. Pre dve godine dobila sam dijagnozu autizma. Imam poteškoća sa socijalizacijom i senzornim procesovanjem i, većina svakodnevnih stvari koje su drugim ljudima normalne, meni predstavljaju prepreku i moram da uložim puno truda da ih savladam. Iako se sa time borim ceo život, uspevam da savladam sve poteškoće i ponosna sam na sebe koliko sam daleko dogurala. Najlepši deo Astro Aleks persone je što mogu svoj svakodnevni privatan život i ove poteškoće da ostavim iza zavese.
Ivana Japundža
