ИНТЕРВЈУ
АСТРОФИЗИЧАРКА АЛЕКСАНДРА ДРАГОВИЋ О НАУЦИ, ИЗАЗОВИМА И ИНСПИРАЦИЈИ: „Волела бих да будем српска верзија Брајана Кокса”
Још од раног детињства Александра Драговић, на друштвеним мрежама позната и као Астро Алекс, показала је радозналост према Свемиру и природним наукама, а током школовања се определила за астрофизику.
Њено академско путовање почело је на Природно-математичком факултету у Новом Саду, али је своје школовање касније наставила у Уједињеном Краљевству, на Кембриџу, где је тренутно на докторским студијама. Данас, поред истраживања на пољу астрофизике, користи друштвене мреже, на којима броји преко 290.000 пратилаца, како би пренела своје знање широј публици и приближила науку млађим генерацијама. Током мастер студија радила је у Краљевској опсерваторији у Гриничу, а прелазак на докторске студије у Кембриџу тешко је поднела јер је то, како је рекла, била огромна промена за њу.
– Обожавала сам свој посао на опсерваторији, атмосферу тамо, и сјајан тим са којим сам радила. Били смо блиски и водили рачуна једни о другима. Велики део мог посла тамо била је промоција науке, држање предавања и радионица школама и широј публици. Атмосфера на Кембриџу у канцеларији је потпуно другачија од атмосфере на Краљевској опсерваторији што је врло негативно утицало на моје ментално здравље и нисам била спремна на рад у тако хладној атмосфери. Али, успела сам да нађем друштво међу студентима из других научних група, и ван факултета, а и моје колеге се полако навикавају на мене. Са ведрије стране, мој шеф тј. ментор је сјајан, истовремено и као академска и емоционална подршка. Он ме увек бодри и подржава и знам да ћу бити успешна научница захваљујући њему.
‚
Које су промене неопходне да би млади научници у Србији имали више шанси за успех?
– Пренећу вам мишљење мог мужа Килијана, који је професор и научник и који је сарађивао са професорима у Србији и чак долазио на технолошки факултет у Нови Сад да одржи предавање српским студентима, како би стекли ново искуство и видели чиме се баве научници у иностранству. Он сматра да наука у Србији има два проблема. Први је недостатак новца и, просто, чињеница да се у науку не улаже довољно, па зато и немамо битних резултата, јер немамо ни ресурса. А за шта то научницима треба новац? Експерименталцима је потребна добро опремљена лабораторија и квалитетни апарати. Теоретичарима је потребна боља перформанса рачунара, бољи суперрачунари способни да обављају нумеричке рачунице што већом брзином. Овај проблем погађа и Кембриџ и цео свет, јер са развојем науке имамо све веће количине података које треба обрадити и све јаче и теже симулације које треба испрограмирати. Други проблем је да Србији фали више сарадњи са другим факултетима у иностранству.
Шта вас инспирише да делите своја знања о астрофизици са широком публиком на друштвеним мрежама и какве реакције добијате од својих пратилаца?
– Моја највећа инспирација је жеља да пренесем своје знање другима, а посебно млађим генерацијама на којима остаје овај свет. И пре друштвених мрежа радила сам у новосадском планетаријуму као предавач седам година, држала радионице и предавања на астрономским камповима и била ментор основношколцима у школици астрономије у Вишњану у Хрватској. Одувек ми је било битно да дам људима до знања да физика и математика нису тако досадне као што се чине у школи када мораш да их бубаш и да су то заправо дивне и занимљиве научне дисциплине које су нам омогућиле да се бавимо звездама, галаксијама, црним рупама и могућим далеким световима. Иако има доста негативних реакција на научни и едукативни садржај који постављам, захвална сам свима који ме слушају и поносна сам кад упознам своје фанове, па ми испричају шта су све ново научили. Али негативних реакција углавном има више него позитивних и приметила сам да је све више младих у разним заблудама и да верују у небулозе попут тога да је Земља равна, да Свемир не постоји и слично. За то је можда крив наш образовни систем и „инфлуенсери” који за мало славе пропагирају свакакве будалаштине у које деца поверују. Често сањарим да сам водитељ научне емисије у Србији, да водим гледаоце кроз чуда Универзума, као популарни британски физичар Брајан Кокс или њему слични. Волела бих да будем српска верзија Брајана Кокса. Да проширим своју публику и адаптирам садржај и за старије и озбиљније људе, а успут и даље постављам садржај на друштвеним мрежама уз жаргоне и шале моје млађе публике.
Заједнички рад научног пара
Ваш муж, као нуклеарни физичар, такође има фасцинантну каријеру. Како ваша стручна поља утичу једно на друго и на који начин се вас двоје међусобно подржавате?
- Да, мој муж је нуклеарни физичар и такође професор на Катедри за инжењеринг на Универзитету Бангор. Наша стручна поља су веома различита, али као научницима нам је битно да разговарамо о томе шта свако од нас ради, како би проширили своје видике. Поред астрофизике, ја јако волим нуклеарну физику и имам добру подлогу у том подручју. Тренутно спремамо још један научни рад на коме радимо већ подуже и истражујемо нешто што је за сада потпуна непознаница у научној заједници. За сада не постоји објашњење критичне тачке фазног прелаза течности у суперкритичне течности, тј. иако знамо да направимо суперкритичне течности, на атомском нивоу не знамо шта се дешава. Кажем „за сада”, јер ће се, уз много мозгања и пар хиљада сати рада, ускоро сазнати.
Муж и ја смо већ објавили један научни рад заједно, који је освојио награду за једно од најфасцинантнијих истраживања ове године од стране младих научника
На чему тренутно радите у својој истраживачкој каријери, које професионалне циљеве постављате за будућност и какве изазове желите да савладате на том путу?
– Тренутно се бавим изградњом пајплајна за обраду података за радио-телескоп REACH , који прави моја научна група на Кембриџу. Наш телескоп се налази у радио-тихој зони у јужној Африци, у Кару пустињи. Ја се бавим методама за обраду и чишћење података након калибрације и 90 одсто мог посла се састоји у програмирању. Наш циљ је детектовање спектралне линије на 21 цм, коју емитују гигантски облаци водоника у Свемиру. Ми трагамо за овим сигналом из доба раног Универзума, када су се прве звезде тек рађале. Овом детекцијом би потврдили тачну временску скалу еволуције раног Универзума. Након докторских студија волела бих да останем део ове научне групе и испратим истраживање до краја. На путу је и нови пројекат и планирамо да лансирамо радио телескоп на тамну страну Месеца, што је огромни подухват и желим да будем део тога. Али где ће ме живот после однети то не знам, и немам неких ултра дугорочних планова. Желим да увек будем у могућности да радим оно што волим, и то ми је најбитније.
Ко је Александра Драговић ван света науке? Шта још волите да радите у слободно време и постоји ли нешто што ваши пратиоци на друштвеним мрежама никада не би могли да закључе о вама на основу садржаја који објављујете?
– Одлично питање! Супротно популарном веровању да се нама научницима свет врти само око науке и да је то све о чему мислимо и разговарамо, Александра, као и запослени у другим секторима, дође кући с посла, вечера са мужем док се смејемо глупим мимовима, гледа Нетфликс и игра видео игре. Недавно сам добила мацу, и проводим много времена са њом. Имам једну тајну коју никада нисам поделила са својим пратиоцима, али ћу је поделити сада са вама. Пре две године добила сам дијагнозу аутизма. Имам потешкоћа са социјализацијом и сензорним процесовањем и, већина свакодневних ствари које су другим људима нормалне, мени представљају препреку и морам да уложим пуно труда да их савладам. Иако се са тиме борим цео живот, успевам да савладам све потешкоће и поносна сам на себе колико сам далеко догурала. Најлепши део Астро Алекс персоне је што могу свој свакодневни приватан живот и ове потешкоће да оставим иза завесе.
Ивана Јапунџа
