Ljubomir Bandović u "Očevima slobode": Sramno je neznanje o Miletiću

Iako nenametljivo, prekrajajući po svojoj meri likove koji su mu dodeljivani, Ljuba nam je svakom transformacijom na sceni donosio sebe i čistu emociju u koju čovek poveruje iz prve. Baš zbog širine njegovog talenta poverena mu je uloga Svetozara Miletića poznatog srpskog političara i bivšeg gradonačelnika Novog Sada i to u filmu „Očevi slobode“ u režiji Darka Bajića, a po scenariju Milovana Vitezovića. U pauzama snimanja jedne od scena u Novom Sadu imali smo priliku da porazgovaramo sa čuvenim glumcem i odmah na početku konstatovali da deluje da nimalo nije jednostavno ući u cipele čoveka koji se smatra jednim od očeva slobode u Vojvodini.

– Kada dobijete takvu ulogu onda je prva stvar poštovanje, zatim  strahopoštovanje pa onda strah, te vam se ne ustaje iz kreveta ponekad, ali kada kažete da, onda nema nazad. Verovatno u meni postoji nešto što može da podseti na tu snagu koju je taj čovek imao. Verovatno kao glumac svojom interpretacijom mogu da učinim da se tome svemu veruje pošto je ovo prvi pokušaj da se njegov lik ekranizuje na bilo koji način. Pre neki dan, kada smo snimali u centru Novog Sada, išao sam oko njegovog spomenika i posmatrao ga detaljnije. To je sve u naponu, u strasti... Ta njegova kosa je kao vatra iz te neke pametne glave, čiste i pune kiseonika koji obezbeđuje tu vatru. Te ruke, ti prsti... nešto čemu se veruje. On je svojim životom u stvari zavredeo poštovanje i poverenje naroda – rekao je na početku intervjua za „Dnevnikov“ TV magazin Ljubomir Bandović.   

Ipak, mnogi prolazeći pored njegovog spomenika ni ne znaju šta je sve Miletić za života uradio. Koliko ste vi znali o njemu pre samog učešća u ovom projektu?

– Sramotno, ali ni ja nisam mnogo znao jer pripadam onoj generaciji koja je morala da se klanja nekim ideološkim istorijskim ličnostima i herojima. O Srbima i nacionalnim našim herojima kao što su Svetozar Miletić, Milunka Savić, Vojvoda Živojin Mišić i drugi mi nismo nešto smeli da znamo, jer to je bilo jednoumlje tog vremena. Kada sam pozvan da ovo igram dao sam se u istraživanje. Baš se stoji mirno pred ovako nečim. Baš se tiho i dostojanstveno ovo pokušava razumeti. Da se razume čovek koji u isto vreme sahranjuje nekoliko svoje dece, u isto vreme ima ljubavi i snage da se bori za svoj narod i voli ono najlepše u svom narodu. I koliko god su jači pritisci na njega, on je jači u otporu da prihvati Habsburge, da prihvati jednoumlje tog vremena.

Hoće li nam ovaj film i vaša uloga možda otkriti nešto neispričano o Svetozaru Miletiću?

– Nisam siguran. Mislim da ono što je dostupno svima je već dovoljno šturo. U dogovoru sa rediteljem Darkom Bajićem i uz pomoć pre svega mojih kolega Žarka Lauševića, zatim Igora Benčine, Anje Pavićević, Ane Franić i drugih, pokušavam da pronađem neki svoj izraz. Po intuiciji pokušavam da vidim kakav je bio pre zatvora i posle. Šta su to sve slomili u njemu, šta nikad niko neće slomiti u njemu i da na neki način to kao glumački postupak predstavim publici kao razumljivi potpis tog čoveka. Videćemo da li ćemo uspeti. Mi smo kao neki zatvoreni sistem, u kojem jako pošteno jedni drugima govorimo kako i šta treba raditi. Čuvamo jedni druge da ne pogrešimo jer u ovakvu stvar se zaljubite pa onda možete da odete u neku patetiku, u nešto nepotrebno.

U ovakve stvari se zaljubite, pa nekad i ne možete da zaspite od uzbuđenja posle snimanja kako sam načuo. Da li je krivac adrenalin ili osećaj odgovornosti?

– Između ostalog da, ali to se konkretno desilo kada smo u Pančevu snimali scenu u kojoj je Svetozar u tamnici, a Milica Tomić prvi put dolazi da ga vidi. Anja Pavićević koja je igra je debitant, a to je bio dugi kadar u kojem nju vode kroz hodnik, sve do moje ćelije i sve se radi u jednom kadru. Tri dubla smo napravili i u sva tri se desilo nešto zbog čega smo i Anja i ja upisali glumu i bavimo se ovim poslom. Iskrene emocije, sudar dve duše i potrebe oca za ćerkom i ćerke za ocem je stvarno istina. Cela ekipa okolo je ispravljala kičmu. Nešto je bilo dostojanstveno u ta tri dubla. Srećan sam zbog nje što raste u fantastičnu glumicu, a srećan sam na neki način i zbog sebe što sam i dalje dovoljno kompromisan da prihvatam nove ljude, kolege, da reagujem na njih kao i na one koje sam navikao. Zbog toga se najlepše ne spava i stalno se u glavi vrti taj dan. Zato je umetnost dragocenost - jer se desi retko, jer se ona otrže, moraš ponovo da je zaslužiš.

Kažete u jednom intervjuu da je došlo vreme u kom se mora uspeti. Pretpostavljam da je i ovaj film takav i da je pritisak javnosti velik. Je l' osećate presiju?

– Već imam dovoljan pritisak od toga koga igram i šta radim. Publika mene zna, ali i ja nju. Nemam presiju što se toga tiče, mislim da će oni biti jako zadovoljni. Imate onih krivih kapa koje nikome ne stoje i ljudi koji će uvek naći razloge da budu maliciozni prema svemu ovome iz ovih ili onih razloga. Što se tiče filmskog i industrijskog dela mislim da ćemo biti jako ponosni na ovaj projekat i mi i publika.

Trener Partizana u filmu „Ekipa“

Trenutno vas u bioskopima gledamo u filmu „Ekipa“ koji,  između ostalog, govori o ljubavi prema fudbalu. Budući da ste vatreni navijač Partizana da li je bilo izazovno igrati trenera omiljenog kluba ili je to stvar prestiža? 

– Više sam se bavio trenerskim delom svoje uloge i bio mentor mladog Radeta Ćosića, koji je napisao scenario za taj film. Bilo mi je zadovoljstvo, pa ko još može da igra trenera kluba za koji inače navija?! To se retko kolegama dešava. Ljudi zovu i pitaju je l' mogu ja, a, eto, meni je to Rade ponudio. Još uvek, zapravo, nisam pogledao taj film, ali sam se naslušao pozitivnih komentara. Kažu da je duhovit, ljudski, melodramski, da nas se svih tiče i da je lep, pošten...

Na počeku karijere ste sa povređenom nogom igrali celu predstavu, a rekli ste da ste zaboravili na bol kada ste izašli na scenu. Da li je žar i danas isti i da li biste to mogli i danas?

– Nisam ja zaboravio na taj bol, već organizam. Tog momenta je nešto bitnije od moje noge. Postoji predstava i puna sala dece pred kojom treba da se odigra, pa onda adrenalin reši masu nekih stvari. I danas bih to mogao. Pre 15-ak godina na pola predstave sam slomio lopaticu pa sam odigrao predstavu do kraja. To je zadatak glumca, Show must go on! Idemo do kraja dok ne padne zavesa.

Vladimir Bijelić

foto: Slobodan Šušnjević