Љубомир Бандовић у "Очевима слободе": Срамно је незнање о Милетићу

Иако ненаметљиво, прекрајајући по својој мери ликове који су му додељивани, Љуба нам је сваком трансформацијом на сцени доносио себе и чисту емоцију у коју човек поверује из прве. Баш због ширине његовог талента поверена му је улога Светозара Милетића познатог српског политичара и бившег градоначелника Новог Сада и то у филму „Очеви слободе“ у режији Дарка Бајића, а по сценарију Милована Витезовића. У паузама снимања једне од сцена у Новом Саду имали смо прилику да поразговарамо са чувеним глумцем и одмах на почетку констатовали да делује да нимало није једноставно ући у ципеле човека који се сматра једним од очева слободе у Војводини.

– Када добијете такву улогу онда је прва ствар поштовање, затим  страхопоштовање па онда страх, те вам се не устаје из кревета понекад, али када кажете да, онда нема назад. Вероватно у мени постоји нешто што може да подсети на ту снагу коју је тај човек имао. Вероватно као глумац својом интерпретацијом могу да учиним да се томе свему верује пошто је ово први покушај да се његов лик екранизује на било који начин. Пре неки дан, када смо снимали у центру Новог Сада, ишао сам око његовог споменика и посматрао га детаљније. То је све у напону, у страсти... Та његова коса је као ватра из те неке паметне главе, чисте и пуне кисеоника који обезбеђује ту ватру. Те руке, ти прсти... нешто чему се верује. Он је својим животом у ствари завредео поштовање и поверење народа – рекао је на почетку интервјуа за „Дневников“ ТВ магазин Љубомир Бандовић.   

Ипак, многи пролазећи поред његовог споменика ни не знају шта је све Милетић за живота урадио. Колико сте ви знали о њему пре самог учешћа у овом пројекту?

– Срамотно, али ни ја нисам много знао јер припадам оној генерацији која је морала да се клања неким идеолошким историјским личностима и херојима. О Србима и националним нашим херојима као што су Светозар Милетић, Милунка Савић, Војвода Живојин Мишић и други ми нисмо нешто смели да знамо, јер то је било једноумље тог времена. Када сам позван да ово играм дао сам се у истраживање. Баш се стоји мирно пред овако нечим. Баш се тихо и достојанствено ово покушава разумети. Да се разуме човек који у исто време сахрањује неколико своје деце, у исто време има љубави и снаге да се бори за свој народ и воли оно најлепше у свом народу. И колико год су јачи притисци на њега, он је јачи у отпору да прихвати Хабсбурге, да прихвати једноумље тог времена.

Хоће ли нам овај филм и ваша улога можда открити нешто неиспричано о Светозару Милетићу?

– Нисам сигуран. Мислим да оно што је доступно свима је већ довољно штуро. У договору са редитељем Дарком Бајићем и уз помоћ пре свега мојих колега Жарка Лаушевића, затим Игора Бенчине, Ање Павићевић, Ане Франић и других, покушавам да пронађем неки свој израз. По интуицији покушавам да видим какав је био пре затвора и после. Шта су то све сломили у њему, шта никад нико неће сломити у њему и да на неки начин то као глумачки поступак представим публици као разумљиви потпис тог човека. Видећемо да ли ћемо успети. Ми смо као неки затворени систем, у којем јако поштено једни другима говоримо како и шта треба радити. Чувамо једни друге да не погрешимо јер у овакву ствар се заљубите па онда можете да одете у неку патетику, у нешто непотребно.

У овакве ствари се заљубите, па некад и не можете да заспите од узбуђења после снимања како сам начуо. Да ли је кривац адреналин или осећај одговорности?

– Између осталог да, али то се конкретно десило када смо у Панчеву снимали сцену у којој је Светозар у тамници, а Милица Томић први пут долази да га види. Ања Павићевић која је игра је дебитант, а то је био дуги кадар у којем њу воде кроз ходник, све до моје ћелије и све се ради у једном кадру. Три дубла смо направили и у сва три се десило нешто због чега смо и Ања и ја уписали глуму и бавимо се овим послом. Искрене емоције, судар две душе и потребе оца за ћерком и ћерке за оцем је стварно истина. Цела екипа около је исправљала кичму. Нешто је било достојанствено у та три дубла. Срећан сам због ње што расте у фантастичну глумицу, а срећан сам на неки начин и због себе што сам и даље довољно компромисан да прихватам нове људе, колеге, да реагујем на њих као и на оне које сам навикао. Због тога се најлепше не спава и стално се у глави врти тај дан. Зато је уметност драгоценост - јер се деси ретко, јер се она отрже, мораш поново да је заслужиш.

Кажете у једном интервјуу да је дошло време у ком се мора успети. Претпостављам да је и овај филм такав и да је притисак јавности велик. Је л' осећате пресију?

– Већ имам довољан притисак од тога кога играм и шта радим. Публика мене зна, али и ја њу. Немам пресију што се тога тиче, мислим да ће они бити јако задовољни. Имате оних кривих капа које никоме не стоје и људи који ће увек наћи разлоге да буду малициозни према свему овоме из ових или оних разлога. Што се тиче филмског и индустријског дела мислим да ћемо бити јако поносни на овај пројекат и ми и публика.

Тренер Партизана у филму „Екипа“

Тренутно вас у биоскопима гледамо у филму „Екипа“ који,  између осталог, говори о љубави према фудбалу. Будући да сте ватрени навијач Партизана да ли је било изазовно играти тренера омиљеног клуба или је то ствар престижа? 

– Више сам се бавио тренерским делом своје улоге и био ментор младог Радета Ћосића, који је написао сценарио за тај филм. Било ми је задовољство, па ко још може да игра тренера клуба за који иначе навија?! То се ретко колегама дешава. Људи зову и питају је л' могу ја, а, ето, мени је то Раде понудио. Још увек, заправо, нисам погледао тај филм, али сам се наслушао позитивних коментара. Кажу да је духовит, људски, мелодрамски, да нас се свих тиче и да је леп, поштен...

На почеку каријере сте са повређеном ногом играли целу представу, а рекли сте да сте заборавили на бол када сте изашли на сцену. Да ли је жар и данас исти и да ли бисте то могли и данас?

– Нисам ја заборавио на тај бол, већ организам. Тог момента је нешто битније од моје ноге. Постоји представа и пуна сала деце пред којом треба да се одигра, па онда адреналин реши масу неких ствари. И данас бих то могао. Пре 15-ак година на пола представе сам сломио лопатицу па сам одиграо представу до краја. То је задатак глумца, Show муст го он! Идемо до краја док не падне завеса.

Владимир Бијелић

фото: Слободан Шушњевић