Ispovest Ivane Olujić: Od sjaja scene do zatvora pa do slobode
Zvezda devedesetih Ivana Olujić Oluja nakon godinu dana pritvora i sedmogodišnjeg suđenja i svega što je prošla, u ekskluzivnoj ispovesti za naš list, govori o svojim usponima i padovima kao i o tome kako izgleda njen život danas.
Intrigantna ste žena brojni tračevi kruže o vama, kako danas zapravo izgleda vaš život?”
- Intrigantnom su me napravili mediji i možda situacija gde nisam imala priliku da kažem nešto što bi razvejalo utisak misterije koji me možda definiše u ovom trenutku. Živim uobičajenim načinom života koji pripada svakom građaninu Srbije, radim više poslova, ali negde akcenat stavljam na stvari koje se tiču umetnosti. Imam rok bend u kome pevam, zove se „Ser Žile bend”, takođe Pi-Ar sam udruženja slikovnih umetnika Likum, a i sama slikam i dobitnik sam više nagrada iz oblasti amaterskog bavljenja umetnošću.
Koliko je bilo teško sa sjaja estradne scene uploviti u pritvorske odaje?
- Ja sam bila pritvorena osoba pre deset godina to je trauma koja se ne rešava tako lako. Možda zato i posežem za umetnošću u tolikoj meri kako bih izlečila svoju dušu koja se ničim izazvana našla u takvim uslovima. Ja sam danas oslobođena osoba. Te rešetke su danas, nakon što sam konačno osetila dah slobode, i oslobođenja, izuzetno velika inspiracija, jer je to iskustvo koje sa umetničkog aspekta ume da bude korisno, jer zapravo čovek sagledava razliku između slobodnog, slobodoumnog i zarobljenog bića.
Kako ste očuvali zdrav razum provodeći vreme sa psihopatama i ubicama?
- Bila sam smeštena sa pojedinim ljudima sa kojima ne bih želela niti sam želela da imam bilo kakav kontakt u životu. Prosto nisam bila ni najmanje stručna da im pomognem, a pretrpela sam izuzetno veliku torturu koju uverena u sopstvenu nevinost, nikako nisam htela da prihvatim.
Da li ste ikada za vreme vašeg boravka u pritvoru u strahu za svoj život?
- Patologija pritvora je takva da si neprestano u konstantnom strahu za sopstveni život. To je tamo nešto prirodno i nikakav vid opuštenosti ne postoji. Fobija straha je prisutna tokom čitavog boravka.
Pozitivno ste usmerili svoju energiju u tom periodu na obrazovanje kako ste još provodili pritvorske dane?
- Imala sam tu sreću u nesreći da neke od mojih cimerki u ćeliji budu profesorke iz indeks afere, sudija i još neki ljudi koji su mi dali ideju da iskoristim benefit pritvorskog života. Iskoristila sam boravak sa njima da napišem diplomski rad na temu komuniciranje u uslovima izolacije na osnovu koga sam primljena na Novosadski univerzitet na rodne studije. Taj rad je pomagao razobličenju neravnopravnog odnosa između pritvorenih lica različitog pola. Plan mi je da napišem knjigu o tom iskustvu. Pošto sam pravnosnažno oslobođena, smatram da bi bilo korisno kao spomen političkom progonu ljudi koji su se kleli u poštovanje ljudskih prava da bih dokazala njihovo licemerstvo. Kažu da se vlast najbolje može definisati upravo stanjem iz zatvora.
Na kraju ste oslobođeni krivice. Može li vam nešto vratiti godinu dana pritvora i sedam godina suđenja?”
- Pretpostavljam da ću dobiti neku satisfakciju kroz korektnu odštetu koju očekujem, ali sigurno da je to jedna trauma koja nikada ne može da prođe. Ja sam u potpunosti svesna toga i trudim se koliko god je moguće da na život gledam što pozitivnije.
Kako vidite sebe u budućnosti?”
- Naša životna iskustva nas grade i zato su ona veoma važna. Svakog dana treba pronalaziti sebe i raditi na sebi i nikada ne treba klonuti duhom. Sebe vidim kao pisca koji ima priliku da dovrši bestseler o pritvoru kao načinu obračunavanja sa neistomišljenicima iz tog vremema. Nekog ko svojim svedočenjem o tim vremenima promeni sliku budućnosti. Sebe vidim kao osobu koja će svojim delovanjem doprineti boljoj budućnosti i većem poštovanju ljudskih prava.
Da li je muzika i dalje važan deo vašeg života?”
- Muzika je, naravno, kao jedna od umetnosti kojima se bavim deo moje duhovne strukture. Ne mogu odustati od bavljenja umetnošću, jer bih na taj način izgubila sebe.
Pravite interesantne reljefne slike koje mogu da se vide dodirom. Kako ste došli na tu ideju i generalno kada ste počeli da se bavite slikarstvom?
- Bavljenje slikarstvom je deo mene i time se bavim neprofesionalno odkad znam za sebe. Imati likovni izraz je kao imati muzički izraz ili baviti se pisanjem, ali te tri vrste umetnosti kojima se bavim sa više ili manje uspeha su potpuno različite. Slikanje je deo mene koji je introventne prirode ideja o takozvanim slikama koje se ne vide je projekat kojim planiram da se bavim inspirisana osobama koje ne mogu da vide. Za mene je ta nova ideja kojom želim da se bavim izazov zato što ljudi koji ne vide, koriste druga čula kako bi mogli da zamisle određenu sliku, a ja im dajem priliku da kroz reljef koji postoji na platnima svom životu daju neku novu dimenziju i da tako budu u mogućnosti da osete umetnost slikarstva na pravi način.