Исповест Иване Олујић: Од сјаја сцене до затвора па до слободе

Интригантна сте жена бројни трачеви круже о вама, како данас заправо изгледа ваш живот?”

- Интригантном су ме направили медији и можда ситуација где нисам имала прилику да кажем нешто што би развејало утисак мистерије који ме можда дефинише у овом тренутку. Живим уобичајеним начином живота који припада сваком грађанину Србије, радим више послова, али негде акценат стављам на ствари које се тичу уметности. Имам рок бенд у коме певам, зове се „Сер Жиле бенд”, такође Пи-Ар сам удружења сликовних уметника Ликум, а и сама сликам и добитник сам више награда из области аматерског бављења уметношћу.

Колико је било тешко са сјаја естрадне сцене упловити у притворске одаје?

- Ја сам била притворена особа пре десет година то је траума која се не решава тако лако. Можда зато и посежем за уметношћу у толикој мери како бих излечила своју душу која се ничим изазвана нашла у таквим условима. Ја сам данас ослобођена особа. Те решетке су данас, након што сам коначно осетила дах слободе, и ослобођења, изузетно велика инспирација, јер је то искуство које са уметничког аспекта уме да буде корисно, јер заправо човек сагледава разлику између слободног, слободоумног и заробљеног бића.

Како сте очували здрав разум проводећи време са психопатама и убицама?

- Била сам смештена са појединим људима са којима не бих желела нити сам желела да имам било какав контакт у животу. Просто нисам била ни најмање стручна да им помогнем, а претрпела сам изузетно велику тортуру коју уверена у сопствену невиност, никако нисам хтела да прихватим.

Да ли сте икада за време вашег боравка у притвору у страху за свој живот?

- Патологија притвора је таква да си непрестано у константном страху за сопствени живот. То је тамо нешто природно и никакав вид опуштености не постоји. Фобија страха је присутна током читавог боравка.

Позитивно сте усмерили своју енергију у том периоду на образовање како сте још проводили притворске дане?

- Имала сам ту срећу у несрећи да неке од мојих цимерки у ћелији буду професорке из индекс афере, судија и још неки људи који су ми дали идеју да искористим бенефит притворског живота. Искористила сам боравак са њима да напишем дипломски рад на тему комуницирање у условима изолације на основу кога сам примљена на Новосадски универзитет на родне студије. Тај рад је помагао разобличењу неравноправног односа између притворених лица различитог пола. План ми је да напишем књигу о том искуству. Пошто сам правноснажно ослобођена, сматрам да би било корисно као спомен политичком прогону људи који су се клели у поштовање људских права да бих доказала њихово лицемерство. Кажу да се власт најбоље може дефинисати управо стањем из затвора.

На крају сте ослобођени кривице. Може ли вам нешто вратити годину дана притвора и седам година суђења?”

- Претпостављам да ћу добити неку сатисфакцију кроз коректну одштету коју очекујем, али сигурно да је то једна траума која никада не може да прође. Ја сам у потпуности свесна тога и трудим се колико год је могуће да на живот гледам што позитивније.

Како видите себе у будућности?”

- Наша животна искуства нас граде и зато су она веома важна. Сваког дана треба проналазити себе и радити на себи и никада не треба клонути духом. Себе видим као писца који има прилику да доврши бестселер о притвору као начину обрачунавања са неистомишљеницима из тог времема. Неког ко својим сведочењем о тим временима промени слику будућности. Себе видим као особу која ће својим деловањем допринети бољој будућности и већем поштовању људских права.

Да ли је музика и даље важан део вашег живота?”

- Музика је, наравно, као једна од уметности којима се бавим део моје духовне структуре. Не могу одустати од бављења уметношћу, јер бих на тај начин изгубила себе.

Правите интересантне рељефне слике које могу да се виде додиром. Како сте дошли на ту идеју и генерално када сте почели да се бавите сликарством?

- Бављење сликарством је део мене и тиме се бавим непрофесионално одкад знам за себе. Имати ликовни израз је као имати музички израз или бавити се писањем, али те три врсте уметности којима се бавим са више или мање успеха су потпуно различите. Сликање је део мене који је интровентне природе идеја о такозваним сликама које се не виде је пројекат којим планирам да се бавим инспирисана особама које не могу да виде. За мене је та нова идеја којом желим да се бавим изазов зато што људи који не виде, користе друга чула како би могли да замисле одређену слику, а ја им дајем прилику да кроз рељеф који постоји на платнима свом животу дају неку нову димензију и да тако буду у могућности да осете уметност сликарства на прави начин.

Милица Ћирић