ANKA GAĆEŠA KOSTIĆ: Nina Janković je bila „mama”, a Miloš Biković mudrac naše klase
Mnogobrojne obaveze na Fakultetu dramskih umetnosti, ispitni rokovi, potom i prijemni ispiti, pozorišne predstave, snimanja...sve su to aktivnosti koje ima veoma angažovana dramska umetnice i univerzitetski profesor Anka Gaćeša Kostić. Akademska godina je završena, a i pozorišta su uglavnom na zasluženim odmorima, ali kad nije u pozorištu ili na fakultetu, Anka onda snima.
- Uskoro je planirano emitovanje druge sezone serije „Zbornica”, a na jesen se očekuje snimanje i treće sezone. Nadamo se i nastavku „Kamiondžija” sledeće godine – kaže Anka Gaćeša Kostić koju smo zatekli u pauzi snimanja pomenutog vrlo zapaženog domaćeg sitkoma „Zbornica”, sa uigranom i dobro raspoloženom ekipom kolega. Njeni intervjui su retki pa posebno raduju sve njene poštovaoce, a pored mnoštva obaveza, za čitaoce TV magazina napravila je izuzetak i odazvala se pozivu na razgovor. Sve to je postignuto jer Anka Gaćeša Kostić dostojanstveno nosi dozu strpljenja i d(r)amske kulture i pristojnosti kako za svoje studente, tako i za predstavnike „sedme sile“, pozorišnu i televizijsku publiku. Zato je ova posebna privilegija počela pitanjima o okolnostima koje su je opredelile da se bavi glumom, kao i reminiscencijom na njene studentske dane.
Vaša klasa na FDU je bila izuzetna, a vi ste bili najbolji u toj klasi. Može li malo podsećanje na kolege i na te studentske dane?
- Imala sam zaista veliku sreću da studiram sa veoma talentovanim kolegama, ali pre svega predivnim ljudima, sa kojima se družim gotovo svakodnevno, evo i posle 15 godina od upisa. Mislim da je ključ naše čvrste veze koja se uspostavila već u prvih nedelju dana u tome što su nas spajali slični pogledi na život i iste vrednosti koje delimo, a sa druge strane smo veoma različiti i svako je imao svoju ulogu i bio najbolji u nečemu. Nina Janković je uvek bila brižna „mama” klase. Pamtim najlepše slave i karnevale u Šapcu gde nas je Nina sve okupljala. Ali ta „mama” je vrlo stroga i bolno direktna i ne dozvoljava da se problemi guraju pod tepih. Tamara Dragičević, Ivan Mihailović, Mateja Popović i Miljana Gavrilović su bili kreativni motori naše klase - nepresušno maštoviti, dobro raspoloženi i neumorni. Jelisaveta Orašanin i Miodrag Radonjić su bili zaduženi za sve nenormalne ideje, avanture i nestašluke. Bikoviću smo se uvek obraćali za mudre savete, a Urošu Jakovljeviću kad nam je nedostajalo da se smejemo do suza. Anja Alač je emotivna i moralna potpora. Stojan Đorđević i ja, dva štrebera, prvi smo učili i spremali skripte za ostale i vukli ih da polažu ispite na vreme. Porasli smo, sazreli, ali opet kao da se nije mnogo toga promenilo. Sada se ta ljubav prenosi i na našu decu koja se druže.
Predajete igru na FDU, bavite se i koreografijom. Može se zaključiti da pokret ima vrlo važnu ulogu u vašem životu. Kad ste razvili tu ljubav prema igri?
- Igram od kad sam se rodila. Mislim da mama i dalje čuva diplomu iz neke baletske školice kad sam imala samo tri godine. Išla sam u baletsku školu „Lujo Davičo” i dugo nisam mogla da se odlučim da li da nastavim sa plesom ili upišem glumu. To su oduvek bile moje dve najveće ljubavi. Imala sam sreću što nisam morala ni jedne od njih da se odreknem, već da ih povežem u svojoj karijeri.
Od Nevenke u „Kamiondžijama”, do profesorice Milice u seriji „Zbornica”, iako su u pitanju komični likovi, vi ste im vrlo seriozno prišli. Da li je preduslov glumačke uverljivosti ozbiljan pristup svakoj ulozi?
- Kao studentkinja sam mislila da ću biti isključivo dramska glumica, a onda se ispostavilo da me reditelji češće vide u komičnim ulogama i to me raduje. Svakoj ulozi pristupam jednako ozbiljno, sa istom količinom analize, istraživanja, neprospavanih noći, bilo da je mala, velika, dramska ili komična.
Važan segment u vašem životu bila su i putovanja. Raduju li vas i sad kao ranije?
- Da! Nadam se da nikada neće prestati da me raduju. Uživam u otkrivanju novih kultura, slušanju različitih jezika, isprobavanju novih ukusa, upoznavanju novih ljudi... Zarazila sam mnogo bliskih ljudi svojim entuzijazmom prema putovanjima, što je odlično jer imam sve više saputnika. Klasići su mi zbog toga dodelili titulu „ministarke turizma i dobrog raspoloženja”.
Na osnovu vašeg glumačkog i profesorskog iskustva i kontakata s kolegama iz regiona, postoji li razlika u načinu glumačkog rada ovde i u zapadnim krajevima bivše države?
- Mogu da podelim iskustvo iz Banjaluke, gde sam kao gostujući predavač doživela predivno iskustvo u radu sa studentima glume. Banjalučki i naš fakultet su bazirani na vrlo sličnom programu, a i generalno svi glumci na našim prostorima pričaju gotovo istim umetničkim jezikom.
Čini se da ste više okrenuti akademskoj nego medijskoj karijeri. Svesno ili je to slučajnost?
- Prvo je bilo slučajno, a onda je to bio moj izbor. Diplomirala sam u maju, a počela da radim na fakultetu već u septembru, tako da je to stavilo akademski put na prvo mesto. Rad sa studentima sam od početka gledala kao važan i odgovoran zadatak, ali me je kroz godine sve više inspirisao i podsticao da napredujem i usavršavam se. Medijski život me nikada nije preterano zanimao, jer to nije bio motiv zbog kog sam odlučila da se bavim glumom. Na društvenim mrežama nisam aktivna iako ih imam, jer na njih više gledam kao na neko nužno zlo.
Nemanja Savić
foto: Aleksandar Letić