АНКА ГАЋЕША КОСТИЋ: Нина Јанковић је била „мама”, а Милош Биковић мудрац наше класе

- Ускоро је планирано емитовање друге сезоне серије „Зборница”, а на јесен се очекује снимање и треће сезоне. Надамо се и наставку „Камионџија” следеће године – каже Анка Гаћеша Костић коју смо затекли у паузи снимања поменутог врло запаженог домаћег ситкома „Зборница”, са уиграном и добро расположеном екипом колега. Њени интервјуи су ретки па посебно радују све њене поштоваоце, а поред мноштва обавеза, за читаоце ТВ магазина направила је изузетак и одазвала се позиву на разговор. Све то је постигнуто јер Анка Гаћеша Костић достојанствено носи дозу стрпљења и д(р)амске културе и пристојности како за своје студенте, тако и за представнике „седме силе“, позоришну и телевизијску публику. Зато је ова посебна привилегија почела питањима о околностима које су је определиле да се бави глумом, као и реминисценцијом на њене студентске дане.

Ваша класа на ФДУ је била изузетна, а ви сте били најбољи у тој класи. Може ли мало подсећање на колеге и на те студентске дане?

- Имала сам заиста велику срећу да студирам са веома талентованим колегама, али пре свега предивним људима, са којима се дружим готово свакодневно, ево и после 15 година од уписа. Мислим да је кључ наше чврсте везе која се успоставила већ у првих недељу дана у томе што су нас спајали слични погледи на живот и исте вредности које делимо, а са друге стране смо веома различити и свако је имао своју улогу и био најбољи у нечему. Нина Јанковић је увек била брижна „мама” класе. Памтим најлепше славе и карневале у Шапцу где нас је Нина све окупљала. Али та „мама” је врло строга и болно директна и не дозвољава да се проблеми гурају под тепих. Тамара Драгичевић, Иван Михаиловић, Матеја Поповић и Миљана Гавриловић су били креативни мотори наше класе - непресушно маштовити, добро расположени и неуморни. Јелисавета Орашанин и Миодраг Радоњић су били задужени за све ненормалне идеје, авантуре и несташлуке. Биковићу смо се увек обраћали за мудре савете, а Урошу Јаковљевићу кад нам је недостајало да се смејемо до суза. Ања Алач је емотивна и морална потпора. Стојан Ђорђевић и ја, два штребера, први смо учили и спремали скрипте за остале и вукли их да полажу испите на време. Порасли смо, сазрели, али опет као да се није много тога променило. Сада се та љубав преноси и на нашу децу која се друже.

Предајете игру на ФДУ, бавите се и кореографијом. Може се закључити да покрет има врло важну улогу у вашем животу. Кад сте развили ту љубав према игри?

- Играм од кад сам се родила. Мислим да мама и даље чува диплому из неке балетске школице кад сам имала само три године. Ишла сам у балетску школу „Лујо Давичо” и дуго нисам могла да се одлучим да ли да наставим са плесом или упишем глуму. То су одувек биле моје две највеће љубави. Имала сам срећу што нисам морала ни једне од њих да се одрекнем, већ да их повежем у својој каријери.

Од Невенке у „Камионџијама”, до професорице Милице у серији „Зборница”, иако су у питању комични ликови, ви сте им врло сериозно пришли. Да ли је предуслов глумачке уверљивости озбиљан приступ свакој улози?

- Као студенткиња сам мислила да ћу бити искључиво драмска глумица, а онда се испоставило да ме редитељи чешће виде у комичним улогама и то ме радује. Свакој улози приступам једнако озбиљно, са истом количином анализе, истраживања, непроспаваних ноћи, било да је мала, велика, драмска или комична.

Важан сегмент у вашем животу била су и путовања. Радују ли вас и сад као раније?

- Да! Надам се да никада неће престати да ме радују. Уживам у откривању нових култура, слушању различитих језика, испробавању нових укуса, упознавању нових људи... Заразила сам много блиских људи својим ентузијазмом према путовањима, што је одлично јер имам све више сапутника. Класићи су ми због тога доделили титулу „министарке туризма и доброг расположења”.

На основу вашег глумачког и професорског искуства и контаката с колегама из региона, постоји ли разлика у начину глумачког рада овде и у западним крајевима бивше државе?

- Могу да поделим искуство из Бањалуке, где сам као гостујући предавач доживела предивно искуство у раду са студентима глуме. Бањалучки и наш факултет су базирани на врло сличном програму, а и генерално сви глумци на нашим просторима причају готово истим уметничким језиком.

Чини се да сте више окренути академској него медијској каријери. Свесно или је то случајност?

- Прво је било случајно, а онда је то био мој избор. Дипломирала сам у мају, а почела да радим на факултету већ у септембру, тако да је то ставило академски пут на прво место. Рад са студентима сам од почетка гледала као важан и одговоран задатак, али ме је кроз године све више инспирисао и подстицао да напредујем и усавршавам се. Медијски живот ме никада није претерано занимао, јер то није био мотив због ког сам одлучила да се бавим глумом. На друштвеним мрежама нисам активна иако их имам, јер на њих више гледам као на неко нужно зло.

Немања Савић

фото: Александар Летић