VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vinu treba čovek

Neizvesnost o sudbini berbe bila je do poslednjeg časa. Veliki borac - čokot hrabro se nosio sa tropskim suncem i vrućinama. Potvrdivši i ovoga puta da je on sveta biljka i izdanak bregova Fruške gore. Već više milenijuma. U vinariji Petrović, razgovaram s Milanom i sinovima Sinišom i Stevanom. 

Oktobar, vrenje je već davno završeno. Sećamo se dr Vlade Kovača, jednog od najvećih vinogradarsko-vinskih znalaca koji je ova zemlja ikada imala. Napustio nas je nedavno, zauvek. S nama je i Aleksandar Dobrenov, mladi kolega dr Kovača, kome je poverio da vodi enološki deo posla u vinariji posle njega.

Jedan od najvećih vinogradara u Sremskim Karlovcima, Milan Petrović, kaže: „Berbu sam započeo početkom avgusta, a završio probusom i kaberne sovinjonom 2. septembra”. Proveravamo sadržaje čaša ovogodišnje berbe. Enolog Dobrenov ne krije zadovoljstvo našim ocenama, da se grašac i sila, nisu samo „provukli” kako se može čuti, za ovogodišnji rod belih vinskih sorti. 

Na komentar da su im arome raskošne i bogate, a svežina lepa, Dobrenov primećuje da je to rezultat prinudne preuranjene berbe. Kiseline su bile optimalne, arome sačuvane, a šećeri zaustavljeni u naglom nakupljanju pod izdašnim suncem. Podsećam, prilikom velikih vrućina, pogotovo noću, kiseline i arome sagorevaju, pa su ranijom berbom sačuvane za čašu. 

U ne tako davnoj prošlosti italijanski rizling iliti grašac, rađali su pod blažim suncem i nakupljali manje šećera, za potencijalnih 12 do najviše 12,5 posto alkohola. I s povećanim kiselinama, kojih u novije vreme je sve manje, smanjuju se kad god sunce zasuče rukave, Bačvani su prvi primetili da im je vino prejako, da nije bockavo, kako su nekada doživljavali povećanu kiselost. 

Nažalost, manjak kiselina oseća se sve više kod svih panonskih belih vina. Reč je opet o posledicama globalnog zagrevanja. Kiseline su nervni sistem vina. Bez njih su vina kao Vojvodina bez makovnjače.

Milan Petrović je prvi i najveći proizvođač sile. U njegovim vinogradima je 30.000 čokota, ove trenutno najtraženije bele vinske sorte. Bilo bi je mnogo više da se iko u zemlji pobrinuo o produkciji njenih loznih kalemova. Srećom, stranci su to već davno prepoznali i konačno dobili traženu dozvolu. I, evo, Italijani ih naveliko nude.  

Petrović ima 30.000 čokota, od kojih je 27.000 na rodu, sorte o kojoj se ne zna gotovo ništa, punoj nepoznanica i skrivenih tajni, mladoj i neiskusnoj, prepuštenoj da se dokazuje pod najekstremnijim suncem, vrućinama i sušom, Milan nije imao miran san. Nije to pokazivao, ali mi se „odao”, u jednom letošnjem razgovoru. 

Podsetio me je, onako uzgred, na rani rizling, sortu kreiranu u istoj kući kao i sila, ali priznatu tri godine kasnije - 1991. Stvorena je ukrštanjem rizlinga italijanskog i kunbarata. Ima snažan čokot, sa velikim dugačkim lastarima, brzo se razvija i formira puno zeleni red špalira. Sazreva 10 do 15 dana pre rizlinga italijanskog. Nakuplja i više šećera, pa i veći prinos. Daje vino čiste, vinske arome, puno, sa malo povišenim kiselinama, ali u tipu rizlinga italijanskog. 

I pored svih tih, dobrih osobina, sorta je posle nekoliko godina, u kojima je bila hvaljena i preporučivana i širena, iznenada izbačena iz sortimenta i zaboravljena. Više se ne spominje. Objašnjenje Instituta u Sremskim Karlovcima bilo je kratko. U jednoj godini krajem prošlog veka, otkrilo se da ima skrivenu manu - tokom prve malo veće suše tokom leta ona je odbacivala plod i sušila se.

Milanova zabrinutost nije dugo trajala. Minula berba ga je okuražila i vratila mu karakterističan smešak. Vratila mu ga je zapravo njegova miljenica - plemkinja sila. „Nemam više zemlje. Uzimaću je u arendu i saditi je. Iz godine u godinu ostajem bez vina pre nove berbe, kamoli da imam zalihe do novog.

Sade je i drugi: Bajilo, Dulka, Mrđanin, Apatović, Kurjakovi... ali niko ne prodaje grožđe, svi ga sami vinificiraju. Niko se ne žali ni na ovogodišnju berbu”. Njegov enolog Dobrenov dodaje da je Milan najmanje imao razloga za to.  „Dok su drugi imali velike muke oko skupljanja berača, pa i berbe po velikim vrućinama, od kojih se padalo u nesvest, sva Milanova sila obrana je brzo, mašinski-kombajnom. 

Pre pet sati ujutro bili smo u vinogradu i dnevno brali po 25 tona grožđa, kako bi zaposlili maksimalno dve prese u podrumu. Nedostajalo nam je prikolica. Kombajn može da bere noću. Samo vozač i kombajn”. 

Osim radne snage kombajnom, rešene su i još neke teškoće izazvane ekstremnim temperaturama i sušom. Kod belih sorti, na primer, šećer se naglo povećava, za tri dana za jedan postotak alkohola u budućem vinu. Brzom berbom izbegnut je veliki postotak alkohola, koji ne određuje vrednost vina.

Na vinskom tržištu već godinama se traži smanjenje snage alkohola u korist elegancije i ravnoteže. U vinariji Milana Petrovića ne optužuju prirodu. Ona je učinila svoje, a na njima je da oni učine svoje.  Vinu treba čovek, učio ih je veliki znalac dr Vlada Kovač.