VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Portugizer ante portas

Bilo je prohladno popodne. Uz vino nuđeni su i lokalni zalogaji, obavezni čvarci, kobasice, testenine, slatkiši... Na svečanoj tribini smenjivali su se tamburaški orkestri, „Rumske lole” i „Zanatski”, kojima je rukovodio Zoran Bugarski Brica. Za novog „viteza mladog portugizera” promovisan je pisac Vule Žurić. Čule su se i najlepše pesme konkursa koje je vlasnik „Mačkovog podruma” Sava Jojić pokrenuo u saradnji sa čuvenom Srpskom čitaonicom u Irigu.

Vinogradar i vinar Sava Jojić ovu lepu turističku svečanost „Dani mladog portugizera” organizuje po sedamnaesti put; prvih deset u Novom Sadu, u kome se nije „primila”, da bi se onda preselila u kolevku ove stare vinske sorte umerene kontinentalne klime, u Irig. Njeno poreklo i odakle nam je došla, još nije utvrđeno. Nagađanja da potiče iz Portugala, na šta asocira njeno ime, po mišljenju nemačkih stručnjaka je netačno, u toj zemlji ona nikada nije stanovala.

Svih ovih godina „Nedeljni ručak” je redovno pratio i izveštavao o Danima ovog magičnog vina. Uvek dobronamerno, pomalo i subjektivno, što je neminovno kad je reč o Bahusovoj kapljici. Jedino o prošlogodišnjoj berbi nisam napisao ni slovo. Zašto, pitali su me neki čitaoci koji su to zapazili. 

Sad koristim priliku da im odgovorim: „To vino imalo je samo jednu manu, bilo je loše, daleko ispod nivoa svih prethodnih petnaest berbi”.  Moj stav od prvog broja „Nedeljnog ručka” je da pišem samo o vinima koja bih i sam rado pio i preporučio svojim čitaocima.

Ove godine su dva razloga kojima nisam mogao da odolim.
Prvi je, vino. Već prvi gutljaj doživeo sam kao trijumf mladosti, puno živahnost i i svežine, mirisa i ukusa voća, rubinastih odsjaja. Pitko i primamljivo. Delikatno je i intrigirajuće. Lepršavo kao i svaka mladost. 

Nije slučajno da se prvi „pijanac” čovečanstva, dobri Noje, u literaturi opisan kao stari mudrac, opio mladim vinom. Svežim, naivnim i zabavnim, bez nadogradnje, onakvo kakvo se može pronaći u prirodi. Jer mlado vino i nije ništa drugo do metabolizam grožđa zatvorenog u bocu.

U sedamnaest berbi mladog portugizera, a ispratio sam ih sve do jednoga, samo jedan bio je približan ovogodišnjem mladcu. E, to je drugi razlog kojem nisam mogao da odolim i da ga preskočim. U godini najdramatičnijih klimatskih promena, nenaklonjene svemu što cveta i donosi plodove, portugizer na južnim padinama Fruške gore rađa vino koje u svojoj kategoriji dostiže najveći vrhunac. Mirakul koji niko ne može da objasni. 

Greh bi bio to ne zabeležiti. Eto, teme za razgovore i zaintrigiranost i naše nauke, ako je još ima, u traženju rešenja kako se suprotstaviti nemilosrdnim klimatskim promenama. Portugizer koji držim u ruci govori da ima nade. Mi o portugizeru znamo vrlo malo. Znamo da obilno i redovno rađa i vrlo rano dozreva, pa njeno vino premošćuje onaj period kada je lanjsko vino rasprodato a vino kasnijih sorti još nije dozrelo za prodaju. 

Po mišljenju ovdašnjih stručnjaka osrednje je kakvoće. Manje ili više obojeno, prilično lepih sortnih aroma, u kojoj se najčešće može prepoznati crna ribizla. Nevelike količine alkohola i s blagotvornim kiselinama. Najvažnija osobina mu je da je najkraćeg životnog veka od svih na svetu poznatih vina. U njemu spontani biohemijski procesi brzo teku pa podrumi brzo dolaze do novca, samo nekoliko nedelja nakon završetaka berbe. 

Brza para je najbolja para, kažu naši seljaci. Ne treba zanemariti ni činjenicu da mlada vina posebno privlače mlade, i mladiće i devojke. Tako se navikavaju na vina, umesto sve agresivnijih industrijskih pića. 

Portugizer svoju kondiciju održava kratko pa ga zato brzo treba i popiti. Naš čovek je to davno u prošlosti shvatio i točio ga je u jesen, uz svadbe, svinjokolje i druga slavlja. Govorilo se da ga treba popiti do Nove godine.

I pored određenih mana, vinogradari su u prošlosti ovu sortu zavoleli zbog redovnih i visokih prinosa, ranog dozrevanja i neizbirljivosti na zemljište i položaj. Za visoki kvalitet vina ipak se traže dobri položaji i propusna tla s dosta kreča, kao i smanjenja roda od uobičajenih blizu vagon i po, po hektaru. 

Od dobro sazrelog grožđa, pažljivo vinificiran i u pravo vreme punjen u boce zadržava svoje dobre osobine i godinu dana, kako su to utvrdila svojevremeno neka „Badelova” istraživanja u Zagrebu. Austrijska iskustva pokazala su da iz dobre godine, s dobrog položaja, uz redukovanu rodnost i posebnu pažnju u preradi, portugizer daje vrhunsko vino koje višegodišnjim odležavanjem u boci samo dobija na plemenitosti. Kao sorta, kod nas je  stigla, po svemu sudeći, iz Austrije. 

Uzgaja se u dosta širokom području srednje Evrope, najviše u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Češkoj, Slovačkoj, a ima je ponešto i u Nemačkoj i Francuskoj. U Hrvatskoj je rejonizacijom vinogradarstva preporučena sorta u svim vinogorjima rejona kontinentalne Hrvatske.

U Sremu portugizer imaju samo vinarije „Bajilo” i „Mačak”.
Ovogodišnji rod pokazuje da kao sorta nije „za baciti”. Najlakše je optužiti Prirodu.