VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Milan sadi vinograd

- Nema ni kapi, dočekao me je domaćin vinarije Milan Petrović, čiji sam redovan kupac već više od petnaest godina.

I, ne čekajući moju reakciju, dobroćudno dodao: „Najveći „krivci” za to ste ti, tvoj Nedeljni ručak i Salaš 137".

Ovu kolumnu posvećujem našoj „odbrani".

U jednom od prvih brojeva Nedeljnog ručka, već davne 2007. godine, sila je predstavljena našim čitaocima. Prikazana je kao sorta, nastala radom naših selekcionara i oplemenjivača vinove loze u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog dugogodišnjeg rada, u laboratorijama i na oglednim poljima Instituta za vinogradarstvo i vinarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, ona je kao nova sorta rođena 1988. godine.

Ime je dobila po svom autoru dr Simi Laziću (1922-1981) koji, nažalost, nije dočekao njeno zvanično priznavanje, čemu je prethodilo višegodišnje proveravanje u praksi. Nakon prerane smrti, Lazićev rad na stvaranju ove sorte priveli su kraju njegovi mlađi saradnici doktori Vladimir Kovač i Petar Cindrić. U znak sećanja na svog starijeg kolegu, oni su sorti dali ime spajajući prva dva slova imena Sime Lazića: sila.

Sorta je stvorena ukrštanjem kevedinke, carice peska na severu Bačke, i šardonea, vodeće bele vinske sorte na planeti. Panonskoj lozi i njenom vinu stonog kvaliteta, bez izraženog mirisa, lakom i harmoničnom, poznatom kao „kočijaško vino", Lazić je želeo da ugradi malo plave krvi čuvene francuske plemkinje koja je davno osvojila svet.

Čokot sile je srednje bujnosti, sa malim brojem debelih lastara. List je krupan, čvrstog tkiva, nalik na kevedinkin, ali znatno krupniji. Grozd je razgranat i rastresit, prosečne težine oko 200 grama. Bobice su sitne, okrugle, zelenkastobele, sa obilnim pepelkom. Meso je sočno, ukus harmoničan. Pokožica je debela i čvrsta. Pozno kreće i pozno sazreva. Dobro se oplođava. Rodnost velika. Odlikuje se visokom otpornošću na sivu plesan grožđa. U poređenju sa rizlingom italijanskim nakuplja nešto manje šećera i ima niže kiseline. Među kiselinama, međutim, najveće učešće je vinske, pa je aktivna kiselost vina visoka.

Moje "druženje" sa silom počelo je već početkom devedesetih godina prošlog veka. U to vreme imali su je u vinogradu samo porodica Apatović u Sremskim Karlovcima i saradnik Sime Lazića na njenom kreiranju dr Vlada Kovač. Podatak da je on zasadio u svom privatnom vinogradu, u godini kada je sorta rođena, posebno je značajan za "biografiju" ove loze. U godinama kad je ona počela da rađa, kao povratnik iz Hrvatske (zbog poznatih razloga) bio sam čest gost u Vladinom toplom domu, mog kolege i prijatelja  sa studija agronomije. U dugim večernjim razgovorima uživali smo uz čašicu vina u čijem kovanju je i on učestvovao.

Navučen na njegovu svežinu i originalnost, ostao sam mu veran i kad je vinograd promenio vlasništvo i prešao u ruke Milana Petrovića, treće godine novoga veka. U svoju „odbranu” na njegovu „optužbu” za „krivce” zbog kojih su njegove bačve sile ispražnjene i pre nove berbe, izjavljujem da sam o sili do sada u Nedeljnom ručku pisao više puta ali uvek u pozitivnom kontekstu. Da sa zadovoljstvom pišem samo o vinima koja i sam rado pijem i koje s velikim poverenjem preporučujem i mojim čitaocima. Na taj način aboliram krivice i kolumnu koju pišem.

Silu sam lično preporučio i Salašu 137. I on je, u međuvremenu, postao najveći promoter ovog vina. Zahvaljujući vlasnicima restorana i njegovim konobarima, salaš je postao kolevka u kojoj je ljuljano i odrastalo ovo vino. Nuđeno po pristupačnim cenama, uz lepe priče o njegovom nastanku i krštenju, poštujući osnovne rituale serviranja i posluživanja, gosti ga nisu pili na eks, kao špricere ili na litre.

Među prvima su ga prihvatili Beograđani. Vremenom, oni su postajali i najveći Petrovićevi kupci. Za svoje krsne slave, svadbe, rođendane i druge svečanosti česti su posetioci Sremskih Karlovaca i kupci većih količina sile u rinfuzi. „Uz silu, naravno, odu i manje količine drugih naših vina”, primećuju Milanovi sinovi.

Pre nekoliko godina na Salašu 137 konobara koji brine o vinu, pitao sam kakva je struktura potrošnje, koliko kojeg vina se prodaje. Spremno mi je odgovorio: „Devedeset odsto sila i 10 odsto sva druga".

Proletos mi je rekao da se struktura donekle izmenila, da se sve više traži i roze iz istog podruma.

Sila Petroviću, od prvog dana, zadaje velike „muke”. Njegovo vino se sve više traži i prodaje. Većina vinara u tim prilikama pribegava povećanju cena. Milan to rešava sadnjom novih vinograda. Svake godine po nekoliko hektara. O tome iduće nedelje.