ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Вино долине лепих девојака

Анализирајући списак награђених, примећујем да је међу њима највише аутохтоних сорти: плавац мали, пошип, теран, малвасија дубровачка, малвазија истарска, бабић, грашевина, шардоне и зинфандел. Признање дингачу: 99 бодова, није изненађење - плавац мали, сорте средњедалматинске обале и острва, једина је балканска лоза у најужем врху за најбоља црна вина на свету. Мене лично, обрадовала је спомињање дубровачке малвасије, сорте која се осим у слову „с” у много чему разликује од оних са словом „з” у имену.

Америчко признање дубровачкој малвасији, није изненађење. Табанајући виноградима од Истре до Бојане, пуних четврт века, имао сам прилике да изблиза упознам сва вина тог, можда, најлепшег краја планете. За разлику од црних, међу белим винима конкуренција је много мања. Југ, због летњих врућина, и дању и ноћу, није домаћин белих вина: трошењем органских киселина за појачано дисање, ароматске компоненте грожђа сагоревају, и вина остају неутрална, без мириса и арома, које красе бела вина континенталних северњачких виногорја.

Једина јужњакиња њима слична је мало позната дубровачка малвасија; коју би с правом могла назвати „траминац југа”. Од белих вина, југа, ватрених и тврдих малвасија се разликује по финим и карактеристичним, а лаганим мирисом по мускату, са пуно елеганције и нежности. Ретка је и у Далмацији. Узгаја се на малим подручјима, готово искључиво у Конаволском пољу, крај Дубровника. У серији о десет најбољих далматинских вина коју сам, осамдесетих година, објавио у „Слободној Далмацији” сврстао сам и дубровачку малвасију. Последњи пут уживо сам у њој пре петнаестак година, у Конавлима, у познатој винарији Андре Црвика.

Данашње подсећање на најчувеније дубровачко вино „скривио„ је мој пријатељ из Метковића Ненад Воларевић звани Влага, познати рукометни радник, на челу некадашње репрезентације Хрватске светских рукометних првака. По заједничком пријатељу, Стеви Попову, послао ми је, ових дана, бутељку пенушца дубровачке малвасије.

Леп повод за причу о тужној судбини ове лозе и њеном васкрсењу. Давних шездесетих година прошлог века студент Марко Анђелинић из Конавала положио је на Пољопривредном факултету у Загребу Винарство с највишом оценом, мада се у потпуности није „сложио” с проф. др Николом Шерманом о најбољој белој винској сорти код нас. Међу студентима се знало да је жилавка слабост строгог професора и то су сви имали на уму. Знао је то и млади Конављанин и бриљантан одговор на питање о жилавки завршио је примедбом да у његовом крају постоји лоза која је у сваком погледу боља од ње.

- Баш бих волео да знам која је то: дочекао га је, помало с висине, професор.

- Малвасија дубровачка - следио је муњевит одговор.

Наредних пола часа између професора и сувоњавог, високог студента, вођен је срдачан, пријатељски разговор о лози која је вековима успевала у Конавлима, давала вино које се ценило, тражило и плаћало као лек, а онда је у другој половини деветнаестог века, након појаве оидиума (луга) малтене сасвим ишчезла. У следећем веку остале су само приче и легенде о њеним чудесним укусима и аромама.

- Тражићу је - поверио се Марко професору. Верујем да је негде остао бар један њен чокот. Потакнут очевим причама још из детињства маштам да једног дана имам њен виноград.

- Покушајте, колега, уверавам вас да нећете погрешити - охрабрио га је очински седи професор. И додао: - Рачунајте и на моју помоћ, за том лозом вреди трагати.

Као млади агроном „Агрума” у Груди, Марко Анђелинић почео је да тражи обећану лозу. Данима је лутао конавоским пространством тражећи лозу која је ту расла столећима, а њено вино служило за чашћавање и поклањање моћним световним и црквеним поглаварима. Вино које су, у доба Дубровачке Републике пиле само домаћа властела и велможе суседних земаља, једино вино које се тада могло продавати по неограниченим ценама. Малвасија се смела извозити само као лек, уз специјалне дозволе. Како је нађено у старим записима, то је успело једној војвоткињи и то у количини од читавих 200 литара. Данима је Анђелинић лутао „долином лепих девојака” и кад је скоро изгубио сваку наду, изненада у селу Поповић, испред кућа породице Радић и Клаић, угледао је три бујне лозе. Разликовале су се од свих других које је до тада упознао. Биле су то одрине дубровачке малвасије.

(Наставља се)