VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Rumenika i probus braća po materi

Snažnog čokota, velike plodnosti, s grozdovima srednje veličine, ovalnih bobica, tamnoplave boje, nova sorta dočekana je uz velika slavlja i talambase i potom brzo - zaboravljena. Završila je kolekcionom nasadu Instituta za vinogradarstvo i voćarstvo. U našoj najkompletnijoj knjizi o sortama vinove loze, čiji su autori stručnjaci pomenutog Instituta, u kome je, dugogodišnjim radom njegovih selekcionera i opleminjavača bilja, kreirana, začeta i rođena, ostalo je zapisano: „Specifična sorta, ali ne verujemo da će se širiti”.

To mišljenje o njoj u ovom, sada, oglednom dobru novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, nije promenjeno do danas. Rumenika se, spomene, samo, tu i tamo, prilikom glorioznih izveštaja o radu i doprinose razvoju našeg vinogradrastva i vinarstva, ove naučne kuće u srpskoj prestonici vina. Pomene se prilikom nabrajanja dvadesetak vinskih i stonih sorti vinove loze priznatih radom njenih autora.

Pri tom se uvek naglašava da su to „priznate sorte”, ne ističući da je ono isključivo od strane nauke i stručaka. Papirološko. Pravo priznanje stiče samo kad nova sorta stekne svoje mesto pod suncem, kad se zazelene padinama Fruške gore i drugih vinogorja.

U bocama, s lepom haljinom, promovisao je dr Bojan Mandić. Iza doktorske titule krije se mladi vlasnik vinarije Veranda u Irigu, koji je kao srednjoškolac stigao u Novi Sad izbegličkom kolonom devedesetih iz Zadra. U Novom Sadu priveo je kraju srednju školu, završio Poljoprivredni fakultet, a potom i magistarske studije u italijanskom Bariju. Doktorirao je u Novom Sadu, otkrivanjem poslednjih čokota fruškogorske sorte seduša, do tada neevidentirane na svetskoj listi sorti vinove loze.

Izdvojio šest njenih klonova i sad se oni čuvaju kao baština sremskog vinogradarstva. O njemu i njegovom doktoratu o seduši bilo je reči u nekoliko nastavaka u ovoj kolumni nedeljnog ručka. Loza i vina su tihi uslov Bojanovog života, utkani u njegov svakodnevni rad, u njegovu duhovnu i stvaralačku snagu. Kad mu ponestane daha u životu, on se vraća vinogradu i vinu, čudotvorima koji mu vraćaju moć za rad i stvaranje. Okrepljuju i pokreću njegove misli, otvaraju vidike i smiruju nemire. Uvek je nasmejan, raspoložen, nikad ljutit. Gde je vina manje je briga, tvrdi. Dodajem: Bojan Mandić se ne ogleda u vodi nego u vinu, kako bi rekli Stari Grci.

- Za skoro 30 godina, koliko sarađujem s Institutom u Karlovcima, samo jednom imao sam priliku da probam rumeniku i ostala mi je u pamćenju. Bila je skrajnuta kao sorta, niko je nije obadavao, niko od institutskih stručnjaka nije nalazio motiva  da se s njom bavi. Razmišljao sam, ako su umne glave, njeni kreatori doktori nauka Dragi Milisavljević, Sima Lazić i Vlada Kovač, odlučili da rade na njoj i da je izguraju do kraja, sigurno su imali pouzdane i velike razloge. Znači, da u novoj sorti ima nešto!

I 2017. godine, na potesu Rajkovac, koju prof. Milisavljević, u jednom radu, spominje kao lokalitet za dobro vino, zasadio sam 700 čokota rumenike. Tražio sam 1.000 ali nisu imali više. Vinograd i vinarija dr Mandića je u neposrednoj blizini manastira Staro Hopovo, dvestotinak metara istočno od njega. Istočno je i pomenuti lokalitet Rajkovac na čijoj jugozapadnoj padini je i Bojanov vinograd u kome su, pored merloa, kabernea i šardonea i pomenutih 700 čokota rumenike.

Birajući mladoženju za nekadašnju sremsku princezu skadarku, osnivač Instituta za vinogradarstvo i voćarstvo u Sremskim Karlovcima, dr Milosavljević odabrao je princa istarskog vinogorja teran. Dve prastare sorte, nikada se ranije nisu srele ni videle, i u njihovom sretnom braku 1982. rođena je rumenika, prva crna sorta ikada rođena u Sremu. Godinu dana kasnije, 1983. kadarka je, u novom braku sa kaberne sovinjonom, rodila probusa, koji je dobio ime po rimskom caru (Markus Aurelius Probus), rođenom Sremcu, obnovitelju vinogradarstva na Fruškoj gori. Ukinuo je 200 godina staru odredbu svoga prethodnika na rimskom tronu Domicijana, kojom je zabranjena sadnja vinove loze u krajevima koje su osvojili Rimljani.

Probus je, znači, mlađi brat rumenike, po majci skadarki (ili kadarki kako je pišu Mađari, jer u njihovom jeziku se ne trpe dva suglasnika jedan pored drugog). Kadarka im i zvuči više mađarski i oni su joj, za razliku od Sremaca, ostali do dan-danas verni. Ističući uvek da su je u njihove krajeve doneli Srbi.

Rumenika Bojana Mandića je pred nama. S nestrpljenjem očekujem otvaranje boce. Sagovornik Bojan to primećuje i najavljuje mi da se radi o vinu koje se pije uz duge razgovore, polako, s uživanjem. Prostor mi je istekao, nastavak sledi.