ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Руменика и пробус браћа по матери

Снажног чокота, велике плодности, с гроздовима средње величине, овалних бобица, тамноплаве боје, нова сорта дочекана је уз велика славља и таламбасе и потом брзо - заборављена. Завршила је колекционом насаду Института за виноградарство и воћарство. У нашој најкомплетнијој књизи о сортама винове лозе, чији су аутори стручњаци поменутог Института, у коме је, дугогодишњим радом његових селекционера и оплемињавача биља, креирана, зачета и рођена, остало је записано: „Специфична сорта, али не верујемо да ће се ширити”.

То мишљење о њој у овом, сада, огледном добру новосадског Пољопривредног факултета, није промењено до данас. Руменика се, спомене, само, ту и тамо, приликом глориозних извештаја о раду и доприносе развоју нашег виноградраства и винарства, ове научне куће у српској престоници вина. Помене се приликом набрајања двадесетак винских и стоних сорти винове лозе признатих радом њених аутора.

При том се увек наглашава да су то „признате сорте”, не истичући да је оно искључиво од стране науке и стручака. Папиролошко. Право признање стиче само кад нова сорта стекне своје место под сунцем, кад се зазелене падинама Фрушке горе и других виногорја.

У боцама, с лепом хаљином, промовисао је др Бојан Мандић. Иза докторске титуле крије се млади власник винарије Веранда у Иригу, који је као средњошколац стигао у Нови Сад избегличком колоном деведесетих из Задра. У Новом Саду привео је крају средњу школу, завршио Пољопривредни факултет, а потом и магистарске студије у италијанском Барију. Докторирао је у Новом Саду, откривањем последњих чокота фрушкогорске сорте седуша, до тада неевидентиране на светској листи сорти винове лозе.

Издвојио шест њених клонова и сад се они чувају као баштина сремског виноградарства. О њему и његовом докторату о седуши било је речи у неколико наставака у овој колумни недељног ручка. Лоза и вина су тихи услов Бојановог живота, уткани у његов свакодневни рад, у његову духовну и стваралачку снагу. Кад му понестане даха у животу, он се враћа винограду и вину, чудотворима који му враћају моћ за рад и стварање. Окрепљују и покрећу његове мисли, отварају видике и смирују немире. Увек је насмејан, расположен, никад љутит. Где је вина мање је брига, тврди. Додајем: Бојан Мандић се не огледа у води него у вину, како би рекли Стари Грци.

- За скоро 30 година, колико сарађујем с Институтом у Карловцима, само једном имао сам прилику да пробам руменику и остала ми је у памћењу. Била је скрајнута као сорта, нико је није обадавао, нико од институтских стручњака није налазио мотива  да се с њом бави. Размишљао сам, ако су умне главе, њени креатори доктори наука Драги Милисављевић, Сима Лазић и Влада Ковач, одлучили да раде на њој и да је изгурају до краја, сигурно су имали поуздане и велике разлоге. Значи, да у новој сорти има нешто!

И 2017. године, на потесу Рајковац, коју проф. Милисављевић, у једном раду, спомиње као локалитет за добро вино, засадио сам 700 чокота руменике. Тражио сам 1.000 али нису имали више. Виноград и винарија др Мандића је у непосредној близини манастира Старо Хопово, двестотинак метара источно од њега. Источно је и поменути локалитет Рајковац на чијој југозападној падини је и Бојанов виноград у коме су, поред мерлоа, кабернеа и шардонеа и поменутих 700 чокота руменике.

Бирајући младожењу за некадашњу сремску принцезу скадарку, оснивач Института за виноградарство и воћарство у Сремским Карловцима, др Милосављевић одабрао је принца истарског виногорја теран. Две прастаре сорте, никада се раније нису среле ни виделе, и у њиховом сретном браку 1982. рођена је руменика, прва црна сорта икада рођена у Срему. Годину дана касније, 1983. кадарка је, у новом браку са каберне совињоном, родила пробуса, који је добио име по римском цару (Маркус Аурелиус Пробус), рођеном Сремцу, обновитељу виноградарства на Фрушкој гори. Укинуо је 200 година стару одредбу свога prеthodnika на римском трону Домицијана, којом је забрањена садња винове лозе у крајевима које су освојили Римљани.

Пробус је, значи, млађи брат руменике, по мајци скадарки (или кадарки како је пишу Мађари, јер у њиховом језику се не трпе два сугласника један поред другог). Кадарка им и звучи више мађарски и они су јој, за разлику од Сремаца, остали до дан-данас верни. Истичући увек да су је у њихове крајеве донели Срби.

Руменика Бојана Мандића је пред нама. С нестрпљењем очекујем отварање боце. Саговорник Бојан то примећује и најављује ми да се ради о вину које се пије уз дуге разговоре, полако, с уживањем. Простор ми је истекао, наставак следи.