VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Migracija čokota
Nacionalni naučni skup, na kome se raspravljalo o uticaju promene klime na iskorišćavanje genetičkog potencijala vinove loze, održan 8. novembra u Matici srpskoj u Novom Sadu, protekao je u pokušaju veće grupe mladih istraživača da nas uveri da ima života i nakon smrti za naših tridesetak autohtonih i regionalnih vinskih sorti vinove loze.
Tvrdnje da se klimatskim promenama, gotovo dramatičnih razmera, možemo suprotstaviti vlastitim genetskim resursima, sortama nastalim na našim prostorima ili stvorenim u našim naučnim institucijama, bile su neuverljive, da ne kažem naivne, neutemeljene, podsećajući na onu narodnu „što se babi htelo...”
Sve do pre četvrt veka Španija, zemlja sa svojih više od milion hektara vinograda, najviše na svetu, važila je za okean prosečnih, jeftinih vina, grčevito se opirala sadnji francuskih i drugih najpoznatijih svetskih sorti za najbolja vina. Tek kad je u tome popustila, u novije doba, svrstala se, za kratko vreme, među vlasnike najboljih svetskih vina.
Na isti način, u prošlosti, značajnije skretanje medijske pozornosti sveta na sebe učinile su i druge zemlje. Plemenita kapljica u njima ne počiva na domaćim, nego na svetski poznatim sortama: kod crnog vina na merlo i kaberne, a kad se radi o belim na pino beli, pino sivi, šardone.
Bez obzira što se istovremeno u raznim područjima dizao glas protiv tzv. „šardonizacije, merlotizacije i kabernetizacije”. Merlo i kaberne sovinjon, i kad se uzgajaju izvan vlastitog, tj. bordovskog, areala i kad su i u vinima u kombinaciji s drugim sortama iskazuju svoje dominantne tonove. U mnogim krajevima koriste se kao vinska dopuna u kapljici od lokalne ili lokalnih sorti, kako bi, naški rečeno, prečicom, poboljšali ukupni utisak svog lokalnog vina.
Tako se sa manje napora oko uzgoja lokalne sorte, koja iziskuje veću pažnju, kod nje dodaje kaberne kao popuna tela i merlo kao obogaćivač voćnošću i zaobljivač kako bi se postigao željeni kvalitet. U Toskani, u Italiji, tako se lokalnom sanđovezu neretko pridodaje određeni postotak ove dve sorte, a čuveni kjanti klasiko je spašen zakonskim omogućivanjem njihovog dodavanja do 15 posto.
U Austriji se ove dve mediteranske sorte ubrizgavaju lokalnoj frankovki, u Čileu gotovo 60 posto merloa je u boci na kojoj piše carmenere. Ovo su samo neki od primera koji govore o silnom širenju obe ove sorte svetom. U Italiji, ponajviše na njenom središnjem delu i na ostrvima, naročito Siciliji, su se izvrsno adaptirale. Od nekadašnjih pet posto u sortimentu Italije proširile su se na tridesetak posto. Od blizu 400 italijanskih apelacija više od pola vina predviđaju i upotrebu merloa i kaernea.
Na naučnom skupu u Novom Sadu, prvom, posle pauze od dvadeset godina, nije bilo prilike da se ozbiljnije razgovara šta iz bogate svetske škrinje vinskih sorti uzimati kao odgovor na globalno zatopljavanje. Nije na njemu bilo ni pravih sagovornika za tu temu. Mladi stručnjaci koji su ga organizovali i vodili, kako primeti jedan moj istomišljenik su u taj posao krenuli opredeljenjem da afirmišu stare sorte i otpišu stare asove našeg vinogradarstva i vinarstva.
Na skupu je bilo malo sedih glava, očekivao sam Vladu Kovača, Petra Cindrića, Nadu Korać, Ivana Kuljančića, Slobodana Jovića i još puno njih, kojih nije bilo. Da ne spominjem mnoge praktičare i znalce koji nemaju najviše naučne titule, ali znaju ponešto što ne znaju ni akademci ni doktori.
Najmanje se čulo o klimatskim promenama i budućim predviđanjima. Globalno zatopljavanje nije od juče. Sećam se još pre dvadesetak godina, na predavanju o toj temi u Novom Sadu, Vladan Nikolić naš vodeći vinarski znalac govorio i predlagao šta bi odmah, već tada trebalo početi da se istražuje i kod nas.
Takva istraživanja kod nas čekaju bolja vremena. Ali se zato preporučuju kao siguran gard suncu, suši i drugim vremenskim nepogodama, sorte koje najmanje poznajemo. Naše stare autohtone, za koje bez prave argumentacije kažemo i pišemo da su naše. Znamo, pouzdano, samo zašto su napuštene: neotpornost na biljne bolesti i niske temperature, pre svega.
Druge, evropske, bolje zamenule su ih, na zadovoljstvo i nas koji ih pijemo i onih koji ih proizvode. Ima rezona, istina i za spašavanje onih koje smo napustili, bez obzira da li im je mesto rođenja Fruška gora,Šumadija ili ko zna koji deo sveta. Odavno smo prihvatili da vinova loza ima više domovina a da dobro vino nema državljanstvo.
Naše autohtone i regionalne sorte nisu danas ono što su bile nekada. U međuvremenu su silnim mutacijama toliko degradirane da bi njihova sadnja bila opravdana tek posle njihove klonske selekcije. A to je dug višedecenijski posao. A Srbija je žedna vina.
