Vlatko Ilić: Mašinerija vizije društva

–  Francuski filozof Bađu, na primer, u „Pohvali pozorištu“ navodi da je ono najveća mašina ikada izmišljena za apsorbovanje kontradikcija, pošto sve može postati njegovom građom. Ipak, nedavna zatvaranja teatarskih kuća širom sveta, zatim diktat digitalizacije života u celosti, kao i turbulentne prilike u kojima živimo pred pozorišne stvaraoce postavljaju nove izazove, zahtevajući temeljno preispitivanje mesta umetnosti u okvirima društvenog života – pojašnjava Ilić.

Razmatrajući pozorišnu kulturu Vojvodine tokom prethodne dve sezone, jer je jednu „apsorbovala pandemija“, u želji da izdvoji vodeće tendencije, Vlatko Ilić kao dominantnu uočava zapitanost nad pitanjima šta je teatar, šta bi on trebalo i mogao da bude.

- Ovakva autorefleksija se najčešće i dovodi u vezu sa periodima krize, kada se kritički promišljaju tradicija, norme i praksa, ali je ona ujedno i pokazatelj profesionalne zrelosti pozorišnih radnica i radnika, koja se ogleda u njihovoj težnji da publici ponude više od puke zabave, ili bar ne samo nju zaključuje Ilić. - Mišljenje pozorišta kao mašine ga svakako ne suprotstavlja životu – obrazac binarnih opozicija se uveliko dovodi u pitanje – već naglašava njegov proizvodni karakter, na kojem, na primer, insistira Benjamin u svoj čuvenom izlaganju „Pisac kao proizvođač” održanom u Institutu za proučavanje fašizma u Parizu 1934. godine. Ovom prilikom, stoga, u sećanje prizivamo marksističko nasleđe i, preciznije, teoriju radne vrednosti, ne bismo li (još jednom) ukazali na slabo vrednovan i nedovoljno podržan umetnički rad. I, da ne bude zabune, teatar nikada nije bio jedino narativna mašina, već uvek i vizueulna, a verovatno u najvećoj meri afektivna, sa čim je i skopčana njegova subverzivnost. Pozorište je oduvek omogućavalo iskustvo drukčijeg življenja u svetu u kojem bi se ljudi zaticali.

Od trideset predstava za odrasle, prijavljenih za učešće na 71. FPPV, kao umetnički najuspešnije, Vlatko Ilić je izdvojio „Živi pesak“ po motivima Ota Tolnaija i Pala Petrika, u režiji Kinge Mezei (Drama na mađarskom jeziku, Narodno pozorište-Narodno kazalište-Népszínház Subotica). Predstavu je nazvao čudesnom inscenacijom, primer onoga što se u savremenim teorijama teatra naziva ponovnim začaravanjem sveta. „Živi pesak“ predstavlja i svojevrsni omaž slikaru, dugogodišnjem scenografu i kostimografu Narodnog pozorišta u Subotici, Palu Petriku, dobitniku čak četiri nagrade i jedne pohvale baš na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine.

Predstavu „Kus petlić“ Aleksandra Popovića, u režiji Milana Neškovića (Drama na srpskom jeziku, Narodno pozorište-Narodno kazalište-Népszínház Subotica), Vlatko Ilić je izabrao jer dramska dela koja su snažno obeležena kontekstom u kom su nastala retko doživljavaju uspešne inscenacije poput predstave u Subotici.

- To se ne dešava samo zbog nemogućnosti konzerviranja žive kulture, kako kulturu jednog vremena i prostora naziva Rejmond Vilijams, već i zbog gledalaca, čije se opažajne navike neminovno menjaju. Vrednost ove predstave ipak ne počiva samo na Popovićevom komadu, ili umeću svih onih koji su je napravili, već i na sveukupnom scenskom izrazu koji kao da izrasta iz novijh dramskih formi, pre svega televizijskih. Ukoliko se od pozorišta očekuje da se menja u skladu sa promenama koje zahvataju život u celosti, „Kus petlić“ je pokazatelj da je estetski uspešan literarni teatar i dalje moguć – kaže Ilić.  

U selekciju 71. FPPV izabrana je i predstava „Ko je ubio Yenis Yoplin?“ Tijane Grumić, u režiji Sonje Petrović (Srpsko narodno pozorište i Omladinska prestonica Evrope Novi Sad - OPENS). Vlatko Ilić za ovaj izbor, osim što kaže da je pravi pozorišni raritet, navodi da je generacijska predstava, u kojoj priča o Yenis Yoplin kao žrtvi malog mesta iz kog potiče, s uspehom rezonira sa našom malom kulturom, koju po svemu sudeći mladi ljudi doživljavaju kao opasnu, tj. onu koju bi trebalo „preživeti”.

„Tri sestre“ Antona Pavloviča Čehova, u dramaturškoj obradi Kornelije Goli i režiji Zoltana Puškaša (Pozorište „Deže Kostolanji”, Subotica), Ilić pak naziva pravim primerom dramaturško-rediteljsko-glumačkog majstorstva.

- Ova se predstava može gledati i kao kratka istorija evropskog pozorišta tokom dugog 20. veka – nju otvaraju replike iz Čehovljeve „Tri sestre“, da bi nakon rešenja osmišljenih u duhu epskog teatra, predstava prerasla u teatar apsurda, dok će nas njen vrhunac podsetiti na tzv. ritualiste, uz diskretni citat koji referiše na čuveni „Mrtvi razred“ Tadeuša Kantora, sa kojim se predstava i završava – smatra Ilić. - Ipak, ovakva demonstracija znanja i umeća nije jedino što izdvaja „Tri setre“ Kornelije Goli i Zoltana Puškaša, već i opomena da oni nevidljivi u okvirima društvenog života, rečima Sare Ahmed drugi drugi, neretko bivaju izbrisani i iz dramske i pozorišne tradicije.

Za predstavu „Vitezovi Lake male“ Andraša Urbana (Pozorište „Deže Kostolanji”, Subotica), selektor FPPV kaže da joj je najvažnija odlika autoironijski osvrt na aktuelni svet pozorišta, pokazujući upravo scenskim sredstvima kako je želja za određenim pozorištem neraskidivo povezana sa vizijom društva u celosti, odnosno, njoj odgovarajućim ideološkim i političkim poretkom. A za „Tramvaj zvani želja“ Tenesija Vilijamsa, u adaptaciji dramaturškinje Tijana Grumić i režiji Juga Đorđevića, (Narodno pozorište Sombor) je to što čini da se zapitamo nad nasleđem popularne kulture koja umnogome uslovljava afektivnu ekonomiju žensko-muških susreta, te uspostavljanje žena i muškaraca kao subjekata.      

I.Burić