Uzbudljiva predstava Mrtva trka na festivalu Dezire

Likovima iz predstave, osim smrti, nasilja, najčešći motiv su seksualne fantazije, sado-mazo. Da stvar bude još „prirodnija“, oni su sportisti, plivači. I još mnogo toga o najmlađim generacijama, „gen ze“, kako se nazivaju, otkriva predstava kao jedno od mogućih gorućih društvenih pitanja – kakva nam to deca odrastaju i u kakvim uslovima?

S pravom bi se moglo prigovoriti da je ovo samo jedno od dela čija se tematika iscrpljuje već decenijama, od verovatno najpoznatijeg – „Deca sa kolodvora Zoo“ Kristijane F, preko „Trejnspotinga“ Irvina Velša, „Siti of gad“ Paula Linsa, po kojem je snimljen istoimeni film Fernanda Meirelješa i Katje Lund, a kad smo već kod filma imamo i naše „Rane“ Srđana Dragojevića, pada mi na pamet i dramski komad „Draga Jelena Sergejevna“ Ljudmile Razumovske... Međutim, iako na mestu, iako su brojna i u svakom od njih vidimo gotovo isti mehanizam, raspad porodice, vrednosti i društvene okolnosti koje formatiraju jednu u nizu izgubljenih generacija, to „Mrtvu trku“ ne čini manje važnom i bližom onome što danas žive i u čemu uživaju naša deca.

Kao prvo, oni gledaju slike „Velike Mađarske“ svuda oko sebe, što može da posluži paradigmatično za identifikaciju mnogih mladića, u mnogim državama Evrope, za utapanje u kolektivno, gde se osećaju jače i bitnije od samih sebe, nikakvih i bezperspektivnih. Otkud im taj doživljaj? Pa, mame i tate se razvode, umiru, ili brinu svoje brige, u „najboljem“ slučaju kompenzuju roditeljstvo kupovinom stvari i statusa... Pored ovih klišea, okoštala je i ona da su „deca prepuštena ulici“, i prevaziđena, jer danas su sve veći i brojniji autoputevi za pakao, sa najrazličitijim prevoznim sredstvima, a paradoksalno je čak i to što se deca sve više „čuvaju“ u svojevrsnim staklenim zvonima, ili bar ispred kompjutera i drugih ekrana...

Međutim, ono što fascinira, a što je tema i ovde, zahvaljujući „Mrtvoj trci“, jeste taj fantastični izgled i držanje mladih ljudi, zavodljivost i energija da se izdrži, pregura, po cenu života. Iz ugla glavnog protagoniste, a u predstavi iz Budimpešte izdvojen je samo jedan, sve je ok. On viđenje sveta ne saopštava osuđujućim, pogubnim tonom žrtve, nego ratnika. Danijel Peter Katona, vrlo plastično, fizičkim izmenama u položaju tela i kretnjama, tonalitetu glasa, igra čitav niz likova, vrlo koncentrisano prenoseći i značenja koju njihova poza izaziva. Čas je to besni trener koji najviše voli decu sponzora, čas odsutna majka jednog od drugara, u sledećem trenucima još mlađi dečak koji trpi maltretiranje starijih plivača... I sve to radi u furioznom ritmu bujajućih hormona i nereda, haosa koji u njemu izaziva slične reakcije, bez ijednog trenutka spokoja i mira, osećanja da je zaštićen i siguran. Za njega, svet je akvarijum pun ajkula, a ajkula prestaje da diše samo kad joj se odseku peraja i ne može da se kreće. Eto slike iz romana i predstave, dijagnoze koja one sa osetljivijim stomakom može i da plaši, i da iritira.

Za odrasle u publici, i pored onoga što bi se moglo nazvati nesrećnim nizom nestašluka, najteže je ipak podneti kad se iza izraza glumca, pogleda u njegovim očima, pojavi to uplašeno dete, nesigurno da će da ispliva, da se domogne obale i čvrstog tla. „Držeći se za vodu, nastavio sam da se odgurujem rukama, ne misleći na to koliko mi se grče mišići i da mi ponestaje vazduha“, slobodna je parafraza jednog sugestivnog monologa.

Odlično je dočarano u predstavi, na ispražnjenoj sceni, uz pomoć samo jednog glumca i nekolicine rekvizita poput sportske torbe i indikativno dečjeg bazenčića na naduvavanje, „agresivne“ muzike, ta slika i prilika savremenog sveta, roditeljstva i prijateljstva koje ne ostavlja prostor ni za šta drugo osim za iživljavanje nad slabijima, ne bi li se bar tako potvrdila svoj bitnost. „Mrtva trka“ ili „foto finiš“, opominjuće označava i kakva nas budućnost čeka, ako iz decenije u deceniju nastave da se pojavljuju generacije, izgubljena za izgubljenom. Iks, ipsilon, ze. Slova više nema.

Igor Burić