Tit Andronik u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

U predstavi „Tit Andronik” znamenitog Šekspira i režiji Andraša Urbana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, primetio sam da taj „monstrum” ne desnoj glavi nema oko. Ne znam da li je greška ili namera Urbana, kao scenografa, da nam tako namigne ili poruči nešto ekstra, ali znam sigurno da je „Bog na nebu i Vlast na zemlji” u songu koji je dodatak Šekspirovom tekstu baš to, taj orao koji kljuca jetru, da ga nazovem po mitu o Prometeju.

Iako ima još svega tri songa, sa svojevrsnim refrenima - „Krv je moja svetlost, čovek je jama”, „Mrzim. Živeo prezir”, „Nema samilosti” - cela predstava je „ispresecana” i tako određena njima. Dramaturški (Vedrana Božinović) i muzički (Irena Popović) uticaj na stil režije, ne samo putem songova, ogleda se i u ritmu predstave, perkusionističkim talasima klavira i bubnjeva, vokalna arija kompozitorke koja budi jezu u finalu, u preplitanju i sinkopama koji su me podsetili na muziku Anđela Badalamentija iz saundtreka za Linčov „Lost Highnjay„ iz 1997. godine.

Devedesete su i fetiširani fešn stajl predstave (kostimografija Line Leković) - drečavo „autolakirane„ čirokeze, kožni kiltovi, vojničke čizme, haljine na šljokice, čitav taj BDSM fazon i dijapazon čak i policijske „opreme”. Sve je to neopank kultura pod uticajem tehna. Kad bi bile muzika, ipak, Urbanove predstave najviše bi bile „Ramštajn”...

I nisu to slučajne veze. Predstava počinje izmeštanjem sa scene gigantskog slova „O”. TITO postaje TIT, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. A u Rimskom carstu, odbijanjem krune, do tada veliki vojskovođa i osvajač Tit Andronik praktično prepušta i carstvo i tron dekadenciji i propasti. Čast Rima, za koju se on surovo, ali predano borio, više nikome ništa ne znači. Čak će zbog nje i da strada. Ideali - nema ih. Zato je istorijski trenutak u koji Šekspir smešta dramu pred propast Rimskog carstva, smenu običaja i vrednosti, a njenu radnju u koloplet ubistava, velik i značajan, čak i danas, iako je jasno da je pravo vreme za ovu Urbanovu predstavu u JDP-u bio svaki dan poslednjih 30 godina. I nikako da prođe, baš kao neki šekspirovski san, ili noćna mora. Baš kao kod Linča.

Nisam nikad gledao glumački ansambl JDP-a toliko fizički fokusiran na izvedbu. Oni igraju u dramskom pozorištu, per se, čega nije izostalo u predstavi, Šekspir se jako glasno i jasno vidi i čuje, ali mnogo više toga je bazirano na emanaciji energije, posvećenosti, uvlačenju publike u kovitlac muzičkim sredstvima obujmljene priče, tako da sam u jednom trenutku u sred scena nasilja primetio kako žena pored mene drugu ženu hvata, i steže za ruke. I pored poznate teatarske konvencije, teatralizacije, Goran Šušljik kao Tit Andronik i Jovana Belović kao njegova kćerka Lavinije su me rasplakali u scenama patnje i ludila, kojima su ovi glumci, pa i Andraš Urban bitno dodali na istoriji i značaju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Bar za mene.

Ako su kostimi sjajno poslužili i za to da se u šumi likova iz Šeksprive tragedije „Tit Andronik” lakše raspoznaju „naši i njihovi”, scenografski detalj prave šume, scene lova u kojoj je i krvavi zaplet radnje, postavljen je kao niz stubova i armatura. Suptilna oznaka za ovdašnju yunglu asfalta i betona, „kulturu„ graditeljstva i „građanskih interesa” koja kao u Šekspirovom Rimu u „Titu Androniku”, pravi pustinju od gradova.

Najveći i najupečatljiviji scenografski „detalj” je hladnjača. To nam definitvno vraća fokus na krvavi raspad „jugoslovenskog carstva”. Hladnjača u kojoj se kolju i kasape, ubijaju i siluju i Goti i Rimljani, hladnjača na kojoj Tit Andronik ispisuje grafit „Jebeš državu”, nije samo metafora na račun Srbije sa Kosovom, nego i na račun starozavetnog „oko za oko”. Bog osvetitelj ovde nije postao pomiriteljem, a bez toga nema nade, pa ni istine. O ljubavi da ne govorimo.

U stvari, ima je. Ljubav u „Titu Androniku” postoji u pravdoljubivosti. Vraćanje zakonu osvete se i eksplicitno događa kada protagonista shvata da je država vredna samo narečenog grafita. Kada njegove reči završavaju kao pljuvanje samom sebi u lice, u jednoj od najefektnijih scena predstave. A reči su, bile i ostale, na račun Lavinijevog skaćenja i Titovog ludila, tog divnog Šekspira: „Ruke nam u službi Rima ne trebaju!”, „Šta da radimo mi sa jezicima?”

Igor Burić