Тит Андроник у Југословенском драмском позоришту

У представи „Тит Андроник” знаменитог Шекспира и режији Андраша Урбана у Југословенском драмском позоришту, приметио сам да тај „монструм” не десној глави нема око. Не знам да ли је грешка или намера Урбана, као сценографа, да нам тако намигне или поручи нешто екстра, али знам сигурно да је „Бог на небу и Власт на земљи” у сонгу који је додатак Шекспировом тексту баш то, тај орао који кљуца јетру, да га назовем по миту о Прометеју.

Иако има још свега три сонга, са својеврсним рефренима - „Крв је моја светлост, човек је јама”, „Мрзим. Живео презир”, „Нема самилости” - цела представа је „испресецана” и тако одређена њима. Драматуршки (Ведрана Божиновић) и музички (Ирена Поповић) утицај на стил режије, не само путем сонгова, огледа се и у ритму представе, перкусионистичким таласима клавира и бубњева, вокална арија композиторке која буди језу у финалу, у преплитању и синкопама који су ме подсетили на музику Анђела Бадаламентија из саундтрека за Линчов „Лост Highnjay„ из 1997. године.

Деведесете су и фетиширани фешн стајл представе (костимографија Лине Лековић) - дречаво „аутолакиране„ чирокезе, кожни килтови, војничке чизме, хаљине на шљокице, читав тај БДСМ фазон и дијапазон чак и полицијске „опреме”. Све је то неопанк култура под утицајем техна. Кад би биле музика, ипак, Урбанове представе највише би биле „Рамштајн”...

И нису то случајне везе. Представа почиње измештањем са сцене гигантског слова „О”. ТИТО постаје ТИТ, у Југословенском драмском позоришту. А у Римском царсту, одбијањем круне, до тада велики војсковођа и освајач Тит Андроник практично препушта и царство и трон декаденцији и пропасти. Част Рима, за коју се он сурово, али предано борио, више никоме ништа не значи. Чак ће због ње и да страда. Идеали - нема их. Зато је историјски тренутак у који Шекспир смешта драму пред пропаст Римског царства, смену обичаја и вредности, а њену радњу у колоплет убистава, велик и значајан, чак и данас, иако је јасно да је право време за ову Урбанову представу у ЈДП-у био сваки дан последњих 30 година. И никако да прође, баш као неки шекспировски сан, или ноћна мора. Баш као код Линча.

Нисам никад гледао глумачки ансамбл ЈДП-а толико физички фокусиран на изведбу. Они играју у драмском позоришту, пер се, чега није изостало у представи, Шекспир се јако гласно и јасно види и чује, али много више тога је базирано на еманацији енергије, посвећености, увлачењу публике у ковитлац музичким средствима обујмљене приче, тако да сам у једном тренутку у сред сцена насиља приметио како жена поред мене другу жену хвата, и стеже за руке. И поред познате театарске конвенције, театрализације, Горан Шушљик као Тит Андроник и Јована Беловић као његова кћерка Лавиније су ме расплакали у сценама патње и лудила, којима су ови глумци, па и Андраш Урбан битно додали на историји и значају Југословенског драмског позоришта. Бар за мене.

Ако су костими сјајно послужили и за то да се у шуми ликова из Шексприве трагедије „Тит Андроник” лакше распознају „наши и њихови”, сценографски детаљ праве шуме, сцене лова у којој је и крвави заплет радње, постављен је као низ стубова и арматура. Суптилна ознака за овдашњу yunglu асфалта и бетона, „културу„ градитељства и „грађанских интереса” која као у Шекспировом Риму у „Титу Андронику”, прави пустињу од градова.

Највећи и најупечатљивији сценографски „детаљ” је хладњача. То нам дефинитвно враћа фокус на крвави распад „југословенског царства”. Хладњача у којој се кољу и касапе, убијају и силују и Готи и Римљани, хладњача на којој Тит Андроник исписује графит „Јебеш државу”, није само метафора на рачун Србије са Косовом, него и на рачун старозаветног „око за око”. Бог осветитељ овде није постао помиритељем, а без тога нема наде, па ни истине. О љубави да не говоримо.

У ствари, има је. Љубав у „Титу Андронику” постоји у правдољубивости. Враћање закону освете се и експлицитно догађа када протагониста схвата да је држава вредна само нареченог графита. Када његове речи завршавају као пљување самом себи у лице, у једној од најефектнијих сцена представе. А речи су, биле и остале, на рачун Лавинијевог скаћења и Титовог лудила, тог дивног Шекспира: „Руке нам у служби Рима не требају!”, „Шта да радимо ми са језицима?”

Игор Бурић