TIJANA VASIĆ Uništavanje privatnosti, normalnosti i etike

Ovo je prva saradnja zrenjaninskog pozorišta i mlade rediteljke Tijane Vasić, koja je studije završila na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tu je stekla i master diplomu, s predstavom „Moćni rendžeri ne plaču“ Tijane Grumić, koju je režirala 2018. na sceni Srpskog narodnog pozorišta. I ta, kao i ova zrenjaninska predstava, bavi se mladom generacijom.

Kakva je tematika ovog komada? Šta vas je najviše zaintrigiralo u njemu, da poželite da ga postavite na scenu?

- Za Majorgu sam se zainteresovala čitajući njegove komade u prevodu Bojane Kovačević Petrović. Istražujući dalje njegov rad, otkrila sam i ovaj uzbudljivi komad, koji je Bojana kasnije prevela za potrebe ove predstave. Zahvaljujući njenom poznanstvu i dosadašnjoj saradnji sa Majorgom, omogućeno nam je da za postavku u zrenjaninskom pozorištu dobijemo najnoviju verziju ovog komada. „Dečko iz poslednje klupe“ je jedan od najizvođenijih Majorginih komada, na osnovu koga je nastao i film ,,Dans la maison”. I nije me kao što to obično biva privukao film ovom delu, već sam za njega saznala tek kad sam pročitala dramu, u kojoj me zaintrigirao voajerski momenat. Živimo u svetu u kome dominiraju rijaliti programi, namenjeni ljudima koji zbog nedostatka lične sreće i ispunjenosti života, imaju potrebu da to nadomeste kroz posmatranje drugih ljudi. Tako i glavni lik ove drame, dečko iz disfunkcionalne porodice, svoju potrebu za pripadanjem i bliskošću, pronalazi u drugim, naizgled „srećnim” porodicama, u čije živote se na manipulativan način uvlači prelazeći granicu ,,prihvatljivog” ponašanja, čime ruši njihove već poljuljane odnose.

U SNP-u ste režirali predstavu „Moćni rendžeri ne plaču“, koja se bavi vašom generacijom, njenim sazrevanjem i problemima sa kojima se suočava. I u zrenjaninskoj predstavi pratimo mladog čoveka, njegov svet misli, onoga što ga zaokuplja, o čemu piše. Zašto on sedi u poslednjoj klupi?

- Sam naslov drame ,,Dečko iz poslednje klupe” predstavlja svojevrsnu metaforu voajera, onog koga niko ne vidi, a koji sve ostale drži na oku. Metafora za autsajdera, otpisanog i povučenog momka koga niko ne primećuje dok on druge motri i pokušava da u njima nađe odgovor na pitanja koja ga muče. Smatram da sve, i zlo i dobro, uvek potiče iz detinjstva, što je duboko isprepletano sa porodicom. Skladan, izgubljen, zanemaren, surov ili voljen. Svako povezuje neku čežnju sa porodicom, za pronalaženjem ili održavanjem u pozitivnom smislu, za oslobađanje od one u negativnom, što je slučaj i sa glavnim likom ove drame, jer njegov problem leži u disfunkcionalnoj porodici, u nemanju majčinske brige i topline i odsutnosti očinske figure. Da su to oni, predodređeni svojom profesijom za to (profesor), prepoznali na vreme, drame ne bi bilo. Svakako da okruženje u kome živimo utiče na naše odrastanje i da smo dužni da ga kao pojedinci učinimo boljim za sve, a da je postavljanje komada koji govore o mladima moj način da podignem svest o tome.

Kakav je vaš stav o vašoj generaciji? U kakvim okolnostima ona sazreva? Čemu su mladi okrenuti? Da li ih uopšte zanima šira stvarnost, ili samo želja da svoj život urede kako misle da je najbolje? Čemu teže?

- Želimo sve sada i ovde, i ukoliko rezultat nije odmah stigao, čini mi se da nemamo strpljenja da ga sačekamo. Prilično smo okrenuti sebi i ispunjenju svojih prohteva, te ne mislimo mnogo na sutra, već živimo isključivo u trenutku. Budući da nam je to sutra toliko neizvesno, ta činjenica ni ne čudi previše.

Da li se još neki problemi reflektuju u ovom komadu?

- Ovo delo sa jedne strane veliča stvaralački proces i književnost, ali i opominje na odgovornost autora koju ima prema drugima, nasuprot njegovom stvaralačkom impulsu i ličnim pitanjima i problemima. Pre svega o odgovornosti i etici pojedinca na određenoj poziciji moći. U ovom slučaju odgovornosti profesora, za koje se u današnjem društvu zaboravlja da imaju, pored obrazovne i vaspitnu funkciju. Takođe upozorava na odgovornosti pojedinca koji treba da poštuju određene granice i norme normalnog ponašanja. Kritikuje srednju klasu, koja vođena ličnim interesima koji je generišu, zloupotrebljava druge ili biva žrtva manipulacije. Tako se pozajmljujući ime slike Pola Klea ,,Uništenje i nada” (što je još jedna Majorgina metafora u komadu) svedoči procesu uništavanja privatnosti, normalnosti i etike, čime se otvara večito pitanje ,,književnost kao prokletstvo ili kao spas”.

Koju publiku očekujete na ovoj predstavi?

- Zanimljivo mi je to što me sve više ljudi pita da li je ovo tinejdžerski komad, zbog naslova ,,Dečko iz poslednje klupe”. Moj odgovor je ne, nemojte da vas zavara to što je glavni lik tinejdžer i srednjoškolac. Ovo je priča za sve generacije, i o svim generacijama, jer u fokus stavlja odnos između drugova, između profesora i učenika, između supružnika. O tome kako oni koji treba da nam budu uzor utiču na nas, i tome kako ,,mi” gledamo na njih i kako želimo da ih promenimo.

N. Pejčić