ТИЈАНА ВАСИЋ Уништавање приватности, нормалности и етике

Ово је прва сарадња зрењанинског позоришта и младе редитељке Тијане Васић, која је студије завршила на Факултету драмских уметности у Београду. Ту је стекла и мастер диплому, с представом „Моћни ренџери не плачу“ Тијане Грумић, коју је режирала 2018. на сцени Српског народног позоришта. И та, као и ова зрењанинска представа, бави се младом генерацијом.

Каква је тематика овог комада? Шта вас је највише заинтригирало у њему, да пожелите да га поставите на сцену?

- За Мајоргу сам се заинтересовала читајући његове комаде у преводу Бојане Ковачевић Петровић. Истражујући даље његов рад, открила сам и овај узбудљиви комад, који је Бојана касније превела за потребе ове представе. Захваљујући њеном познанству и досадашњој сарадњи са Мајоргом, омогућено нам је да за поставку у зрењанинском позоришту добијемо најновију верзију овог комада. „Дечко из последње клупе“ је један од најизвођенијих Мајоргиних комада, на основу кога је настао и филм ,,Данс ла маисон”. И није ме као што то обично бива привукао филм овом делу, већ сам за њега сазнала тек кад сам прочитала драму, у којој ме заинтригирао воајерски моменат. Живимо у свету у коме доминирају ријалити програми, намењени људима који због недостатка личне среће и испуњености живота, имају потребу да то надоместе кроз посматрање других људи. Тако и главни лик ове драме, дечко из дисфункционалне породице, своју потребу за припадањем и блискошћу, проналази у другим, наизглед „срећним” породицама, у чије животе се на манипулативан начин увлачи прелазећи границу ,,прихватљивог” понашања, чиме руши њихове већ пољуљане односе.

У СНП-у сте режирали представу „Моћни ренџери не плачу“, која се бави вашом генерацијом, њеним сазревањем и проблемима са којима се суочава. И у зрењанинској представи пратимо младог човека, његов свет мисли, онога што га заокупља, о чему пише. Зашто он седи у последњој клупи?

- Сам наслов драме ,,Дечко из последње клупе” представља својеврсну метафору воајера, оног кога нико не види, а који све остале држи на оку. Метафора за аутсајдера, отписаног и повученог момка кога нико не примећује док он друге мотри и покушава да у њима нађе одговор на питања која га муче. Сматрам да све, и зло и добро, увек потиче из детињства, што је дубоко испреплетано са породицом. Складан, изгубљен, занемарен, суров или вољен. Свако повезује неку чежњу са породицом, за проналажењем или одржавањем у позитивном смислу, за ослобађање од оне у негативном, што је случај и са главним ликом ове драме, јер његов проблем лежи у дисфункционалној породици, у немању мајчинске бриге и топлине и одсутности очинске фигуре. Да су то они, предодређени својом професијом за то (професор), препознали на време, драме не би било. Свакако да окружење у коме живимо утиче на наше одрастање и да смо дужни да га као појединци учинимо бољим за све, а да је постављање комада који говоре о младима мој начин да подигнем свест о томе.

Какав је ваш став о вашој генерацији? У каквим околностима она сазрева? Чему су млади окренути? Да ли их уопште занима шира стварност, или само жеља да свој живот уреде како мисле да је најбоље? Чему теже?

- Желимо све сада и овде, и уколико резултат није одмах стигао, чини ми се да немамо стрпљења да га сачекамо. Прилично смо окренути себи и испуњењу својих прохтева, те не мислимо много на сутра, већ живимо искључиво у тренутку. Будући да нам је то сутра толико неизвесно, та чињеница ни не чуди превише.

Да ли се још неки проблеми рефлектују у овом комаду?

- Ово дело са једне стране велича стваралачки процес и књижевност, али и опомиње на одговорност аутора коју има према другима, насупрот његовом стваралачком импулсу и личним питањима и проблемима. Пре свега о одговорности и етици појединца на одређеној позицији моћи. У овом случају одговорности професора, за које се у данашњем друштву заборавља да имају, поред образовне и васпитну функцију. Такође упозорава на одговорности појединца који треба да поштују одређене границе и норме нормалног понашања. Критикује средњу класу, која вођена личним интересима који је генеришу, злоупотребљава друге или бива жртва манипулације. Тако се позајмљујући име слике Пола Клеа ,,Уништење и нада” (што је још једна Мајоргина метафора у комаду) сведочи процесу уништавања приватности, нормалности и етике, чиме се отвара вечито питање ,,књижевност као проклетство или као спас”.

Коју публику очекујете на овој представи?

- Занимљиво ми је то што ме све више људи пита да ли је ово тинејџерски комад, због наслова ,,Дечко из последње клупе”. Мој одговор је не, немојте да вас завара то што је главни лик тинејџер и средњошколац. Ово је прича за све генерације, и о свим генерацијама, јер у фокус ставља однос између другова, између професора и ученика, између супружника. О томе како они који треба да нам буду узор утичу на нас, и томе како ,,ми” гледамо на њих и како желимо да их променимо.

Н. Пејчић