Tijana Grumić pred novu praizvedbu u SNP: Kit kao rendžer s Keplera

Tijana Grumić se kao mlada dramska spisateljica u međuvremenu etablirala među najizvođenijim autorkama u Srbiji.

“Najusamljeniji kit na svetu” ima likove iz dve porodice sisara, jedne ljudske i jedne životinjske. I Klovna. Radnja prati likove i u dobru i u zlu, sreći i nesreći. Poetski realizam je jaka okosnica (i) nove drame Tijane Grumić, koja piše u kratkim rečenicama, gotovo stihovima, monolozima likova koji kao da pričaju sami sa sobom, omeđeni granicama mora, neba i zemlje, kao beskrajnim polovima njihovih konkretnih fizičkih obličja i sudbina.

Kako je pisati po narudžbi?

Kada ti je pisanje posao, pisati po narudžbi ne razlikuje se mnogo od bilo kakvog drugog pisanja. Mislim da treba razbiti tu famu o inspiraciji, o čekanju da ti nešto genijalno padne na pamet i svemu ostalom sličnom tome, jer najvećim delom je to stvar discipline i zanata. Do sada sam, pre “Najusamljenijeg kita na svetu”, dva puta pisala komade po nekom zadatku. Drama “Stvaranje čoveka”, koja se sad igra u Ateljeu 212, napisana je na jednom rezidencijalnom programu gde smo imali zadati tematski okvir (migrantska kriza). Tada sam se prvi put susrela sa tim. Nakon toga, naručen mi je komad i za otvaranje pozorišta u Čačku – “Nikad nisam videla zvezde” (kao deo “Triptiha o radnicima”), gde sam takođe imala zadatu temu (radnici i radnička prava). Ovog puta sa Srpskim narodnim pozorištem u Novom Sadu bilo je nešto drugačije, jer sam sama mogla da biram temu i pišem o čemu želim, a imala sam zadat jedino dedlajn. U tom smislu bilo je, s jedne strane, rasterećenije i naizgled slobodnije, a s druge strane više opterećujuće jer sam na kraju ipak morala da pravim neke izbore i da donosim odluke, a u tome sam bila sama. U svakom slučaju, definitivno je bilo uzbudljivo.

Radi li posao šala da je “Kit” u stvari “Moćni rendžeri 2”?

Možda je “Kit” pomalo i drugi deo “Rendžera”, možda malo i nastavak “Keplera”, odnosno hoću da kažem da su neke teme o kojima pišem u prethodnim komadima ovde ponovo načete ili dodatno razrađene. Doduše, osim tema kojih se dotičem, verujem da se takav utisak stiče i zbog toga što je atmosfera svih tih komada, rekla bih, slična. Ipak, sigurna sam da će “Kit” koliko god sličnosti imao sa “Rendžerima” i drugim mojim komadima, biti nešto potpuno drugačije.

Usamljenost, svemir, a sve u porodici…

Kao što sam i malopre pomenula, to su postale neke teme kojima se izgleda stalno vraćam. Ono što je najčešće okosnica mojih komada jeste porodica i porodične relacije, ali to ovde stavljam u jedan širi kontekst, pa se radnja “Najusamljenijeg kita na svetu” osim u intimnom krugu jedne porodice, na planeti Zemlji, odvija i u svemiru, ali i na dnu mora istovremeno. Uzbudljivo mi je kontrastiranje jedne intimne i naizgled male priče, sa nečim ogromnim i nepoznatim, kao što su kosmos i more. Ono čemu se nadam jeste da će ljudi ponovo naći nešto u čemu će se prepoznati.

Životinje kao pozorišne likove osmislili ste i u pomenutoj predstavi u Čačku.

U Čačku sam prvi put deo priče ispričala iz ugla gledanja jedne životinje i to mi je u početku bilo samo i prosto zabavno (naravno i jako uzbudljivo jer u pozorištu može sve, pa i to), da bih naposletku svatila da je to malo veće od puke zabave i uzbuđenja i da sa sobom nosi druga i dublja značenja i metafore. Tako je i sa “Kitom”, ponovo je tu glas jedne životinje, ali lik kita je, i u ovom slučaju, ipak malo više od toga, a sigurna sam da ću neka od tih značenja i ja sama uhvatiti tek na predstavi.

Igor Burić