Тијана Грумић пред нову праизведбу у СНП: Кит као ренџер с Кеплера
НОВИ САД: Након праизведбе драме “Моћни ренџери не плачу” Тијане Грумић, у режији Тијане Васић, у Српском народном позоришту су поручили још један њен комад - “Најусамљенији кит на свету”, за који је најављена премијера у марту, у режији Зијаха Соколовића.
Тијана Грумић се као млада драмска списатељица у међувремену етаблирала међу најизвођенијим ауторкама у Србији.
“Најусамљенији кит на свету” има ликове из две породице сисара, једне људске и једне животињске. И Кловна. Радња прати ликове и у добру и у злу, срећи и несрећи. Поетски реализам је јака окосница (и) нове драме Тијане Грумић, која пише у кратким реченицама, готово стиховима, монолозима ликова који као да причају сами са собом, омеђени границама мора, неба и земље, као бескрајним половима њихових конкретних физичких обличја и судбина.
Како је писати по наруџби?
Када ти је писање посао, писати по наруџби не разликује се много од било каквог другог писања. Мислим да треба разбити ту фаму о инспирацији, о чекању да ти нешто генијално падне на памет и свему осталом сличном томе, јер највећим делом је то ствар дисциплине и заната. До сада сам, пре “Најусамљенијег кита на свету”, два пута писала комаде по неком задатку. Драма “Стварање човека”, која се сад игра у Атељеу 212, написана је на једном резиденцијалном програму где смо имали задати тематски оквир (мигрантска криза). Тада сам се први пут сусрела са тим. Након тога, наручен ми је комад и за отварање позоришта у Чачку – “Никад нисам видела звезде” (као део “Триптиха о радницима”), где сам такође имала задату тему (радници и радничка права). Овог пута са Српским народним позориштем у Новом Саду било је нешто другачије, јер сам сама могла да бирам тему и пишем о чему желим, а имала сам задат једино дедлајн. У том смислу било је, с једне стране, растерећеније и наизглед слободније, а с друге стране више оптерећујуће јер сам на крају ипак морала да правим неке изборе и да доносим одлуке, а у томе сам била сама. У сваком случају, дефинитивно је било узбудљиво.
Ради ли посао шала да је “Кит” у ствари “Моћни ренџери 2”?
Можда је “Кит” помало и други део “Ренџера”, можда мало и наставак “Кеплера”, односно хоћу да кажем да су неке теме о којима пишем у prеthodnim комадима овде поново начете или додатно разрађене. Додуше, осим тема којих се дотичем, верујем да се такав утисак стиче и због тога што је атмосфера свих тих комада, рекла бих, слична. Ипак, сигурна сам да ће “Кит” колико год сличности имао са “Ренџерима” и другим мојим комадима, бити нешто потпуно другачије.
Усамљеност, свемир, а све у породици…
Као што сам и малопре поменула, то су постале неке теме којима се изгледа стално враћам. Оно што је најчешће окосница мојих комада јесте породица и породичне релације, али то овде стављам у један шири контекст, па се радња “Најусамљенијег кита на свету” осим у интимном кругу једне породице, на планети Земљи, одвија и у свемиру, али и на дну мора истовремено. Узбудљиво ми је контрастирање једне интимне и наизглед мале приче, са нечим огромним и непознатим, као што су космос и море. Оно чему се надам јесте да ће људи поново наћи нешто у чему ће се препознати.
Животиње као позоришне ликове осмислили сте и у поменутој представи у Чачку.
У Чачку сам први пут део приче испричала из угла гледања једне животиње и то ми је у почетку било само и просто забавно (наравно и јако узбудљиво јер у позоришту може све, па и то), да бих напослетку сватила да је то мало веће од пуке забаве и узбуђења и да са собом носи друга и дубља значења и метафоре. Тако је и са “Китом”, поново је ту глас једне животиње, али лик кита је, и у овом случају, ипак мало више од тога, а сигурна сам да ћу нека од тих значења и ја сама ухватити тек на представи.
Игор Бурић
