Svetlosti pozornice u teatru Madlenianum: Pozorište u pozorištu

Svetlije trenutke pružali su ipak relativno brojni koncerti i skraćene operske predstave (najčešće i one u koncertnoj formi) prikazivani „onlajn“, pokušavajući da u nimalo lakim okolnostima održe kontinuitet i tradiciju održavanja. Ipak, i pored truda relevantnih organizatora i umetničkih institucija da takozvanim „live stream“  produkcijama nadoknade one neponovljive žive susrete umetnika i publike, jasno je od početka bilo da ništa ne može da zameni ono što se zove jedinstveni međusobni ljudski kontakt.

Stoga je i dragocenost programa „Svetlosti pozornice“ kojim je ovog februara u po pandemijskim propisima veoma popunjenoj Velikoj dvorani, obeležen 24. rođendan Opere i teatra Madlenianum, tim veća i značajnija. Priredili su ga soprani Branislava Podrumac i Mina Gligorić, tenor Dušan Svilar i lirski bariton Dimitrije Cincar Kostić uz saradnju, za ovu priliku formiranog, klavirskog kvinteta koji su činili izvanredni, u saradnji s pevačima etablirani, pijanista Milivoje Veljić i članice iznenađujuće dobrog i fleksibilnog, prvi put angažovanog u ovakvom zadatku na zemunskoj sceni, gudačkog kvarteta „Habanera“.

Koncipirano kao „pozorište u pozorištu“, predstava u predstavi, ovo slavljeničko veče se odvijalo kao generalna proba pred premijerno prikazivanje, pripremljeno u režiji i dramatizaciji Roberta Boškovića (nagoveštavajući i tom odrednicom da bi se ono moglo naći u redovnom repertoaru) i scenografiji Igora Vajdliha, gostiju iz Zagreba. Razumljivo je što je ovaj autorski tim posegao za nekim od rešenja koja je koristio u sjajno realizovanoj opereti „Vesela udovica“ Franca Lehara, postavljenoj pre godinu dana na istoj pozornici, povezujući vokalno-instrumentalne numere različitog porekla i žanra govornim, za nas dosta „nehajno“, odnosno u ovoj prilici površno izgovorenim replikama.

Ako nam se ovaj deo programa manje dopao, možda i zbog nedovoljne razumljivosti teksta, muzički deo interpretacije ostavio je odličan utisak. Građen u prvom redu na madlenijanumskom muzičko-scenskom repertoaru (s akcentom na odlomcima iz njegovh sjajno realizovanih mjuzikla „Jadnici“ i „Rebeka“ i pomenute Leharove operete, uz dodatak nekoliko operskih arija i tema iz filmske i popularne muzike), dakle kao spoj raznovrsnih žanrova, pomenuti izbor tačaka predstavio je ponovo u najboljem svetlu, najveće pevačko ime ovog pozorišta, soprana Branislavu Podrumac, blistavu zvezdu upravo nevedenih ostvarenja. Još kada smo je upoznali kao savršeno životnu Eponinu u „Jadnicima“, bila je „potpuno besprekorna i pojavom i izgledom, prekrasnog i prefinjeno iznijansiranog glasa“, rastući i ostvarujući se potom uspešno i u drugim ulogama, ovog puta svoje vokalno-glumačko umeće iznenađujuće dobro prikazavši i u mecosopranskom tembru (kao Karmen, i u Rosinijevom „Duetu mačaka“).

Ravnopravno joj se pridružila i nova solistkinja Madlenianuma, lepršava, odlično uvežbana i scenski veoma pokretljiva, upečatljiva koloraturna sopranistkinja Mina Gligorić, svojom interpretativnom energijom i talentom, sjajno dopunjujući mlađi deo operskog ansambla (primereno izvedene arije Mizete i Margarete) . Za one koji ga prvi put čuju na ovoj sceni, poput otkrovenja je zablistao u napolitanskom, a zatim i u ostalom repertoaru, prekrasan, fino izjednačen i nosiv glas tenora Dušana Svilara, kojem je izvanredno „sekundirao“ svojim već poznatim svestranim darom, lirski bariton Dimitrije Cincar Kostić. „Uskočivši“ u projekat u poslednjem trenutku, bio je na izvestan način i prvenstveno, glumački „spiritus movens“ događanja, kreirajući više no odgovarajuću zamenu odsutnog starijeg kolege.

Svojim lakim, veoma čistim pevanjem, izvanrednom scenskom elastičnošću i potpuno ležernim, prirodnim ponašanjem i „plesanjem“, ponovo je potvrdio da je upravo rođen za „daske koje život znače“. Svi ovi mladi vokalni umetnici su svojim usredsređenim, predanim, stabilnim, i nadasve senzibilnim predavanjem, u punom smislu podržani osobenim muziciranjem takođe novootkrivenog instrumentalnog ansambla, učinili da na trenutke zaboravimo aktuelne životne nedaće. U pravom značenju, i intenzitetom i koloritom zamenjujući operski orkestar, uigrano i skladno se utapajući i stapajući s muzičkim osobenostima četvoro pevača, pijanista Milivoje Veljić i kvartet „Habanera“ su svirali s predanošću i uverenjem, svi zajedno u velikoj ekspresiji prikazujući umeće stvaranja odgovarajućeg raspoloženja i celovitog muzičkog toka i oblikovanja. Nagrađivani burnim aplauzima, na kraju i ovacijama, potvrdili su od početka stvoreno mišljenje da bi ovaj program trebalo uvrstiti u tekući repertoar.

Marija Adamov