Šta se dogodilo s Bebi Džejn: Kad lepo postane ružno

Ali, to nije važno, jer u predstavi Narodnog pozorišta Subotica/ Nepsinhaz, Drame na mađarskom, predstava je urađena na osnovu romana Henrija Farela, a sve je (previše) lepo ispričano i osavremenjeno, u scenskoj adaptaciji Bee Ernjei i Petera Galamboša.

Bebi Džejn je talentovana devojčica koju je nakon zadobijene slave i popularnosti pretekla sestra Blanš. Nakon uspešnih godina, obe su starije i same, ne trpe jedna drugu. Blanš je nepokretna, a Džejn paralisana alkoholnim delirijumima, dok se psihološki triler razvija od poptunog horora do melodramskog pomirenja.

Glavna uloga, koju je igrala Beti Dejvis, poverena je Moniki Pešic. Reditelj Galamboš se odlučio za raskošnu formu sa mnoštvom vizuelnih (Katalin Libor) i zvučnih, muzičkih planova (“Pegazi ne postoje”). Scenografija je organizovana tako da se scene u očigledno nekada bogatoj kući, sada ruševini, igraju iza providnih paravana, svojevrsnih koprena, što sve pojačava simboliku skrivenih svetova, unutrašnja stanja i nivoe svesti protagonista. Video projekcije prikazuju nasilne video-igrice, pucačine u prvom licu, i šou “Amerika ima talenat”, koji je aktuelizujući i dobrano potcrtavajući okvir priče. U scene se probijaju i likovi iz “Čarobnjaka iz Oza”, kao dodatne reference na sve(s)t Bebi Džejn. Formula “manje je više”, ovde ne vredi. Iako je stvarno bogata, efektna i na ovdašnjim scenama retko viđena, ovakva vizuelna obrada jedne predstave je dramaturški pretrpala narativ i učinila ga upravo psihološki manje zanimljivim. 

Dramaturških nevolja ima još. Silni monolozi koji manje-više ponavljaju ono što se vidi, zna ili može da pretpostavi, daju vrlodobrim glumcima (Žuža Kalmar kao Blanš, Timea filep kao Elvira, Tamaš Hajdu kao Šelbi, Atila Barat kao Bili) da se pokažu i dokažu, čine atmosferu zgusnutijom, jačom, ali odnose prevagu nad promenama ritma, celokupnom dinamikom predstave koja traje dva i po sata sa pauzom.

Muzički plan, na primer, s bendom koji čine Strašilo, Limeni i Lav, takođe je sjajno rešenje, ali funkcioniše samo za sebe.

Igor Burić