Smederevo 1941. u SNP-u: Dim, vatra i... ništa

Pod krilima nacizma, pozorišni umetnici traže svoje mesto pod suncem, u kojem može da se uživa, ali i opasno izgori...

Petog juna 1941. godine, u Drugim svetskim ratom zahvaćenom Smederevu, dogodila se strašna eksplozija vojnog skladišta, u kojoj se ne zna tačan broj poginulih (na hiljade), ali zna da je poginulo 17 glumaca Narodnog pozorišta Dunavske banovine, današnjeg Srpskog narodnog pozorišta. Praizvedbom “Smederevo 1941.” evocira se uspomena na ovu tragediju, kao povod za dublji i opsežniji umetnički prikaz odnosa života i umetnosti, ideala i realnosti.

Probe “Zločina i kazne” idejni su siže, osnova drame “Smederevo 1941.” Ane Đorđević, u kojoj fragmentarno, elipsama i flešbekovima, spisateljka i rediteljka predstave uspostvlja odnose između likova Dostojevskog i glumaca koji će pod okupacijom fašista izgubiti živote. Oni ih baš nemaju ni pre. Njihovi roditelji, bližnji, uglavnom pokazuju netrpeljivost, nerazumevanje prema pozivu koji se čini plemenit, osim kad rezignirana glumica i sama ne ustvrdi: “Ono što mi igramo, to su takve gluposti, da mirno možemo da spavamo pod svakim režimom... To što mi igramo, to je mlaćenje prazne slame, jedna zbrdazdola sklepana čitanka prevaziđenih ideja o čoveku, neoriginalnih ali zvučnih poluistina, i, da budem do kraja iskrena, ne znam kako ćemo na Strašnom sudu reći od čega smo hleba jeli. Moja je životna tragedija što sam glumica.” Ironično ili ne, u scenskoj verziji teksta koji igra Tanja Pjevac, parafrazirajući, ovaj momenat je bio još jači, zbog dodataka o neinventivnosti i opravdanoj nezainteresovanosti bilo koga ozbiljnoga, za pozorište i ono što se u njemu dešava. I jedini istinit. Jer, da bi umetnički odmerili (savremeni) svet, moramo da računamo i na vlastiti doprinos.

Teme, donekle čak i teze, o nacizmu, kao moći samoprozvanih superiornih da se ne obaziru ni na koga, sem na sebe, pod “opravdanjem” da bi svi tako, kad bi mogli; o ljubavi kao nepostojećoj kategoriji realnosti; o herojstvu, doslednosti, nasuprot oportunizmu - čas u drugom, čas u prvom planu, kao i celokupna scenska igra režirana da bude koloplet istrage o tragediji i stvarnosti koja joj je prethodila - vrlo su pojednostavljene, prozaične i prikazivačke. Tekst Ane Đorđević, pa ni predstava, i pored korektne zanatske pismenosti i unisone glume podmlađenog ansambla, ne postižu veća uzbuđenja, napetost, ni na nivou trilera (od početka se zna ili bar da naslutiti kraj), ni na nivou drame (nema pravog agona/ sukoba), ni na nivou tragedije (u “Smederevu 1941.” ipak je, pre svega, reč o nesreći). Otud poređenje s “Putujućim pozorištem Šopalović” i nije baš najsrećnije.

I posle predstave “Smederevo 1941.” Ane Đorđević u Srpskom narodnom pozorištu o eksploziji, ovaj grad će ostati upamćen po “Smederevcu”.

Igor Burić