Slobodan Stefanović: Godina bez pozorišta je nenadoknadiv gubitak

Pozorište je, kako je jednom prilikom rekao, njegova prva ljubav, utočište i lični zamak. Slobodan ima i druge ljubavi pa se tako uporedo s radom u pozorištu obreo i u serijama i na filmu, a sve je uspešniji i kao TV autor. Poslednjih godina privukao je pažnju javnosti svojim umećem u kuhinji, koje je prikazao kroz autorske kulinarske emisije u kojima iznova gledaocima na zabavan način nudi tradicionalne, ali i moderne recepte uz zanimljive priče sa raznovrsnim gostima.

Slobodana ovih dana, osim u kulinarskoj emisiji „Gastro Maestro“ na K1 televiziji i TV DR, gledamo u seriji „Tri muškarca i tetka“, koja se od utorka do nedelje u 20 časova emituje na Prvoj televiziji. Popularni glumac je ovoga puta prikazao svoj talenat u drugačijem svetlu, igrajući lik kakvog do sada nije tumačio na televiziji. U toj seriji ga gledamo kaoĐovanija, manipulativnog i proračunatog momka koji voli novac, a neprestano se nadmeće sa najboljim drugarom Ljubišom, što ga uvlači u niz komičnih situacija.

– Đovani je neko ko je prilično manipulativan i zao i neko ko voli novac. Ima čak i izmišljeno ime, a sebe vidi kao nekog ko je mnogo bitan. On je Ljubišin drug iz detinjstva i to je čovek koji tu uvek nešto smeta i pravi neke zvrčke. Ljubiša i Đovani su na granici između ljubavi i mržnje. Odrasli su zajedno, a niti mogu jedan sa drugim niti mogu jedan bez drugog. Uvek su nadmeću u tome koji će osvojiti više devojaka, ko će biti jači i bolji – rekao je u razgovoru za Dnevnikov TV magazin glumac i TV autor Slobodan Stefanović.  

Kako vi, kao neko ko važi za pozitivnu i veselu osobu, pronađete u sebi jednog zlobnog lika?

– Kada se baviš glumom 20 godina u „folderima“ uvek imaš nekog takvog lika. Ja sam u pozorištu igrao takve likove - npr. jednog drugačijeg Manulaća u „Zoni Zamfirovoj“. Meni je super da na suptilniji način prikažem jednog takoreći prefinjenog lika, koji u stvari krije mnogo lošeg u sebi, ali na kraju bude izigran u svakom slučaju.

Šta biste rekli da je glavni adut serije „Tri muškarca i tetka“ u odnosu na sve ostale koje se trenutno prikazuju?

– To što su se producenti potrudili da pozovu zaista divna glumačka imena, pa na jednom mestu možete da vidite stvarno neke glumačke zvezde kao što su Seka Sablić, Ceca Bojković i Petar Božović.

A kakve nam serije nedostaju trenutno na ekranima?

– Srećom u Srbiji je krenulo puno da se snima. Drago mi je što su glumci konačno počeli da rade kako treba i u našoj zemlji, a ne samo u regionu. Do sad smo slušali kako svi ostali glumci u regionu mnogo rade, a mi smo bili u zapećku. I čini mi se da smo s te strane dostigli ono što smo hteli - da ima puno posla i da ne moramo toliko da se grčevito borimo za svaku ulogu. Trenutno ima toliko serija da mislim da Srbiji preterano i ne nedostaje neki žanr, jer imate i trilere i komedije i drame. Samo mjuzikl serija nema, a ako se i budu snimale očekujem naravno glavnu ulogu (smeh).

To je zaista nešto što nam fali. Mislite li da je moguće snimati ih u Srbiji?

– Postojale su neke američke serije koje jesu mjuzikl serije i koje su bile zaista jako popularne, a i sada su, ali one iziskuju veliki budžet. Tako da ja nisam veliki optimista što se tiče realizacije mjuzikl serija u Srbiji, bez obzira što je to najkomercijalniji i žanr koji se ja bavim. Mislim da smo daleko od toga da će to da počne da se radi na televiziji ili na filmu.

Da li nam se polako vraćaju porodične serije, koje liče na nas, na ljude?

– Pa da, ja bih, u stvari, to najviše i voleo. Jako mi je drago što se vraćaju porodične serije i što se vraćamo nekim istinskim, pravim porodičnim vrednostima. I što na malim ekranima napokon vidimo nešto što promoviše ne samo rat i nasilje, nego i ljubav, porodicu, sreću, blagostanje...

Znam da jedva čekate i putovanja. Koju destinaciju ćete najpre posetiti kada to pandemija dozvoli?

– Zimus sam hteo da obiđem obalu Meksika, međutim korona me je sprečila. Radim trenutno na jednom novom TV projektu, pa me, ako s tim krenem, očekuju egzotične destinacije, ako to korona i situacija budu dozvolili. Ako i ne budemo mogli da otputujemo daleko preporučujem svima Egipat.

Nedavno je krenula nova sezona emisije „Gastro Maestro“ na K1 televiziji i TV DR, u kojoj iznova pokazujete vrsno umeće u kuhinji. Koliko vam je ovaj format interesantan?

– To je nešto što me stvarno ispunjava. To je moja nova uloga i to radim zaista sa žarom i s ljubavlju. Nisam verovao da ću uopšte da se bavim kuvanjem na taj način. Dešava mi se i da sanjam recepte i da, kad god vidim nešto zanimljivo u restoranu, odmah tražim i molim za recept, zapisujem. Jako mi je uzbudljivo da se bavim televizijom i TV novinarstvom. Emisija koju radim i jeste novinarska jer pozivam goste, pa moram da se bavim istraživačkim radom, da saznam sve o njima, da ih slušam, da postavljam normalna i smislena pitanja.

Jeste li razmišljali da strast prema kuvanju možda dignete na viši nivo i objavite recepte u svom kuvaru?

– Ja sam i hteo da napišem kuvar. Imam fantastičnu ideju, koja je u vezi sa mojim rodnim krajem, sa Novim Sadom i generalno sa Vojvodinom. Voleo bih da vratim lepe vojvođanske, zaboravljene recepte, ali na malo moderniji način. Čak i ne mora da bude na moderan način, trudiću se da ih ostavim ipak u tradicionalnom obliku. Ne znam ko u široj Srbiji zna šta su npr. taške, a njih smo svi mi koji smo iz Vojvodine obožavali. Želim da vratim stare recepte naših baka i da pokažem ostatku Srbije da je Vojvodina možda najbogatija što se tiče hrane. Ta ideja i dalje stoji, međutim sada imam previše obaveza.

A šta vam je sve ta nova uloga kroz koju se bavite TV kulinarstvom pružila?

– U životu mi je omogućila to da sad mešaju da li sam glumac ili sam kuvar (smeh). Čak mi je juče jedna žena prišla i rekla mi: „Izvinite molim vas, toliko ste mi poznati, jeste li vi onaj nutricionista?“ (smeh). Ja sam samo rekao: „Pa da, taj sam. Ja sam sve što želite da budem“ (smeh). Donela mi je mnoštvo novih poznanstava, čak i nova prijateljstva, veliko televizijsko iskustvo, gde kao TV autor moram da se upoznam sa celokupnim načinom rada televizije i iza i ispred kamera. Kada si autor jednog projekta moraš da držiš dirigentsku palicu i upravljaš celom mašinerijom. To je ono što me kao duplog Lava pokreće. Volim da su svi konci u mojim rukama jer jedino tako sam siguran da će rezultat baš onakav kakav želim da bude.

Pozorište je u neizvesnosti cele prošle godine, pa i ove. Kako na vas, kao nekoga ko pasionirano živi na sceni i diše pozorište, utiče cela ova situacija i kako se na vašu kreativnost odražava nekontinuitet u radu?

– Mi smo stidljivo krenuli sa obnavljanjem repertoara, sa dobro poznatim predstavama. Mislim da stvari koje radiš ne možeš da zaboraviš lako, ali ti prosto treba trening. Najgore za glumca je da ne radi, jer nama je konstantno potreban trening. Meni je taj period od godinu dana nerada prošao prilično turbulentno jer mi je užasno nedostajalo pozorište. S druge strane, imao sam druge poslove pa sam sve to nadomešćivao, ali, u stvari, imali smo nedoknadiv gubitak od godinu dana nečinjenja na sceni. I to je bilo pogubno ne samo za nas glumce nego i za publiku, što se na kraju odlikuje u tome da ljudi nisu rasterećeni, stegnuti su. Treba im i umetnosti i kulture, da idu negde, da putuju. Treba im socijalizacija. Jedva čekamo svi da krenemo ponovo da radimo.

Vladimir Bijelić

foto: Vanja Fifa