Simovićeva Hasanaginica kao Urbanov performans

Obrađujući čuvenu narodnu lirsku poemu, danas upitno bosansku, srpsku, hrvatsku, zapravo, kako je prvobitno zabeleženo, “morlačku baladu” (ilirska balada) o ženi koja strada ni kriva ni dužna, Simović je na moderan način “prepevao” nešto opštepoznato na jednom, emotivnom, ukazujući na niz drugih slojeva i nivoa, kao što su društveni i politički, ali i rodni, da budemo aktuelni.

Već prva scena u predstavi “Hasanaginica” u režiji Andraša Urbana (Novosadsko pozorište/ Ujvideki sinhaz), objašnjavajući poreklo Hasanagine žene, žene koja nema ni svoje ime, ukazuje da ga ona ima, da nije “bez repa i korena” (dramaturgija Vedrane Božinović). Begovsko poreklo Hasanaginice samo pojačava njenu tragičku sudbinu, život kojim ne raspolaže sama, nego zavisi od muških, u predstavi naglašeno negativnih uticaja. Ti uticaji sežu od pozicije moći “jačeg pola”, predstavljenih kroz vojni i politički angažman.

Predstava “Hasanaginica” Andraša Urbana uvođenjem songova, muzičke strukture (kompozitorka Irena Popović Dragović), živom izvedbom glumaca angažovanih za sviranje i pevanje, orkestraciji od bubnjeva, bas i električne gitare do gusala i vokala, debelo odudara od linearnog dramskog toka i postaje predstava inspirisana motivima Simovićeve drame, slobodna od pozorišta u klasičnom smislu izvedbe, više nešto nalik koncertu, performansu povodom teme/ tema.

Marta Bereš koja igra Hasanaginicu, upečatljivo belu, lepu ženu, među raspojasanim muškarcima često “teroristički” zabrađenim i u vojnom kostimu, koji do kraja prelazi u “mirnodopski” skrojena odela i kravate moćnika (kostimografija Milice Grbić Komazec), u jednom trenutku biva zalepljenih usta, što će reći da njena strana priče ne može ni da se čuje, ali čuje se. Ono što će ona da kaže, odigra, otpeva, uz pomoć hora svojih pasivnih sestara po rodu, majki (Hasanaginu igra Terezia Figura, a Pintorovićevu Livia Banka), makar pričali viceve na svoj račun, udaraće mnogo niže u stomak nego skakutanje i siljenje mišića muških kolega, u izvođačkom smislu pođednako upečatljivih. Kada se svi oni preobuku u žene, i u jednoj od takoreći “of” scena počnu da pričaju svoja iskustva sa položajem žena u savremenom društvu, po eksploataciji ne samo seksualnosti i dalje “naopako” muškom, učiniće stvar još uzbudljivijom.

Iako dramski, Simovićev višeslojni nivo priče o Hasanaginoj ženi ovakvim umetničkim tretmanom nije potpuno zanemaren, nego više pojačan ekspresivnošću izvedbenih tehnika i sredstava, Andraš Urban kao reditelj ne propušta priliku da predstavom progovori i o aktuelnim političkim temama i dilemama. U jednoj od scena, kad dominantno nasilni akteri odlučno izgovaraju šta sve nisu radili - ratovali, privatizovali, rušili, silovali, masovno ubijali - “krije” se odgovor iz kontre aktuelnoj “sceni”, nekada suprotstavljenoj “turskom divanu”. U toj sceni, svi umiveni, lepi, odgovorni, ni posredno nisu krivi za ono što njihove žene, i ne samo one, trpe i na šta, hteli ne hteli, svi moraju da pristanu.

“Hasanaginica” u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz nije tempirana bomba, to je bomba koja je davno eksplodirala, a sada nam se njeni parčići zabijaju u lice. U obraz.

Igor Burić