SAŠA TORLAKOVIĆ Svet je preplavio palanački duh   

Povod je predstava „Smrt gospodina Goluže” koja je premijeru imala lane usred korone, te ćemo i mi ponavljači, imati priliku da je pogledamo 25. marta u Pozorištu mladih i vidimo kako je Saša Torlaković oživeo gospodina Golužu.

„Oni koji su čitali „Smrt gospodina Goluže” Branimira Šćepanović ili gledali istoimeni film, videće da ono što je tamo u naznakama, u predstavi postaje centralno mesto, a to je rijaliti i rečenica: „Ajde nek taj gospodin Goluža konačno skoči sa tog mosta, pa da mi pozovemo televiziju da dođu u našu varoš i da se konačno proslavimo”, kaže reditelj Patrik Lazić. O radu na ovom delu ali i temama koje otvara - živimo li u jednom velikom neuračunljivom rijalitiju u kojem neko, čini se neznalački, poteže sve konce i postoji li više išta na ovom svetu ako to ne zabeleži neka TV – razgovaramo sa Sašom Torlakovićem.

- Ova priča o Goluži je stavljena u kontekst ovog vremena kada smo preplavljeni rijaliti programima i još samo čekamo kada ćemo na TV-u gledati i nečiju smrt uživo. Mislim da ti programi idu ka tome, što i nije neka lepa budućnost. Ono što je meni interesantno jeste pitanje kakvi su to ljudi koji gledaju te programe. Jasno je kakvi su oni koji učestvuju u njima ali pitanje koje ja sebi postavljam je šta je to u ljudima da to prate, komentarišu i da uz takve programe provode veći deo dana jer se to non-stop vrti. Nisam rekao ništa novo što se već ne zna ali to jeste centralna tema našeg komada - rekao je Torlaković.

Pročitala sam zanimljiv komentar da se vaša predstava igra u pozorištu u kome ne dolazi ta publika koja gleda rijaliti i onda se autor pita da li će samo delo imati efekta. Ili možda i među tom publikom ima onih koji gledaju rijaliti?

- Mislim da te publike ima svuda. Sigurno je u manjoj meri ima među pozorišnom publikom, ali ima je i tu, u pozorištu, u našem neposrednom okruženju, u komšiluku. Prosto je zagađen jedan medijski prostor i teško je to izbeći. Neko to gleda iz puke radoznalosti pa provede neko kraće vreme a neko opet duže, ali mislim da kada bi se radilo neko istraživanje, sigurno bi se došlo do poražavajućih podataka kada je ta tema u pitanju. Ako pođete od polazišta da pozorište može da menja svet, onda je dobro ako uspemo barem jednu osobu koja je konzumirala takve sadržaje da odvratimo od toga.

Pošto pričamo o vremenu u kome je rejting postao jedina svrha, kako vi to privatno i profesionalno preživljavate?

- Nemam previše vremena da se bavim time. Moje interesovanje privatno i profesionalno je teatar, pozorište, pogotovo u ovoj situaciji kada nas je zadesio ovaj kovid. Mi smo u našem pozorištu pokušavali da uprkos tome radimo i uspeli smo i da napravimo neke predstave koje će se tek gledati. Tako da ja kroz rad i bavljenje pozorištem, nekako se sklanjam od tih stvari. Nije da ne razmišljam o tome i da to ne vidim ali mislim da je to jedan sistemski problem koji, na kraju krajeva, država mora da rešava. 

Reditelj Patrik Lazić spominje da je radeći predstavu išao u smeru dela „Filozofija palanke“ Radomira Konstantinovića u kome se „glib varoši prelio na glib ljudskih duša” ali čini se da su i gradovi postali palanke u tom smislu?

- Mislim da je cela zemlja postala palanka, čitav svet postaje palanka. Savremeni mediji osim nekih dobrih stvari, doneli su i pregršt loših. Vi stalno imate pritisak da se o nečemu izjašnjavate, da o nečemu imate mišljenje, da je to mišljenje, po pravilu, suprotstavljeno. Stalno nas nešto dele i stalno zaviruju u tuđe živote. Najveća jeza me podilazi kada vidim da se u medijima raspreda o tuđim, privatnim životima. Mislim da je čitavo naše područje preplavio palanački duh i da su u tome jako veliku ulogu imali i mediji koji takve sadržaje prikazuju. 

Da li je u novoj pozorišnoj sezoni vreme za ponavljanje lekcija kroz klasike ili za osvešćivanje trenutka kroz savremene pisce?

- I jedno i drugo, naravno, zato što sada, dok razgovaramo, na manje od 500 kilometara od nas, besni jedan užasan rat. Kada razmišljam o repertoaru i tome šta treba raditi, uvek se vratim klasicima koji su pisani za sva vremena. To ne isključuje da se rade i novi komadi pa će tako i ova sezona Narodnog pozorišta Sombor upravo tako i biti podeljena.

Ali taj glib nikada nije zahvatio Narodno pozorište Sombor u kome ste glumac ali i umetnički direktor. Kako čovek zadržava odgovornost i ozbiljnost u poslu i u teškim okolnostima na koje se još dolila korona?

- Odgovor na ovo vaše pitanje ne znam ali kad me ovako pitate i kad razmišljam po tome šta je razlog da smo odoleli podilaženju publici i nekim jeftinim predstavama, nekao mislim da je sam Sombor i ti naši sugrađani koji dolaze u pozorište - takav da oni nisu previše zainteresovani za tezge koje dolaze iz prestonice ili neke zvezde koje imaju te neke programe koje bi voleli da igraju u pozorištu. Prosto, Sombor još uvek nije pogodno tle za tu vrstu jeftine zabave i nekako smo i mi u pozorištu toga svesni i uvek kada pravimo predstave, mi to činimo za našu publiku. Mislim da je to i odgovor na vaše pitanje zašto je to tako. Dakle, i publika kao i pozorište ima kontinuitet. Mi ove godine slavimo 140 leta postojanja pozorišta. Sećam se da i kada sam došao kao student u pozorište, to je bilo tako i neki jeftino zabavljački programi nisu bili interesantni za somborsku publiku.

Kako su pozorišta usporila rad zbog korone, počela je hiperprodukcija serija. Pojavili ste se u serijama „Kalup”, „Klan”, „Porodica”, „Vreme zla”, „Hotel Balkan”... Mnogi pozorišni velikani, ali i mladi glumci su postali „vidljiviji” na TV-u.

- Mislim da je ta hiperprodukcija dovela do toga da vi s jedne strane sada vidite, upoznate puno glumaca, posebno mlađe generacije koji su odlični. Ali manje ih ima u pozorištu jer ona su još uvek zatvorena za prijem novih glumaca i to je jedan problem o kome treba razgovarati. Recimo, naš ansambl je imao 23 glumca a sada nas je 13, otkako je na snazi ona uredba o zabrani zapošljavanja. Mislim da to u dobroj meri davi pozorišta i sužava mogućnost da pravite dobre predstave. To je veći problem nego finansije za produkciju.

U tom smislu saradnja pozorišta može biti rešenje, da se malo izmešaju karte.

- Radili smo kooprodukcije, recimo, „Tartif” koja je vrlo uspešna predstava, produkcija je Somborskog i Srpskog narodnog pozorišta. Ali s druge strane, to stvara niz problema, poput organizacije i transporta. Mi sve to prevazilazimo ali svako pozorište, pogotovo ono u untrašnjosti, mora da ima ansambl koji se neko određeno vreme uigrava, upoznaje i onda daje prave rezultate. Pozorište mora da ima jak i potentan ansambl a naravno i kooprodukcije dolaze u obzir i to je uvek blagoroodno kada se, kako vi kažete, „karte pomešaju”. 

Hoćemo vas gledati uskoro u nekim novim serijama?

- U dogovorima sam za neke dve serije, ne bih da otkrivam o čemu se radi jer sam za jednu morao da potpišem i ugovor o tajnosti. I jedna i druga tema su vrlo zanimljive a snimanje kreće u aprilu.

Snežana Milanović

foto: Dragan Gmizić