Saša Torlaković: Miletićev lik je mnogo više od puke faktografije

Predstavu, koja kroz život, delo i stradanje narodnog tribuna Svetozara Miletića prikazuje važan deo epohe koju je obeležila borba prečanskih Srba za ostvarenje viševekovnog sna o prisajedinjenju matici, režira Jug Radivojević, dramatizaciju potpisuje Spasoje Ž. Milovanović, a impozantnu glumačku ekipu predvodi Saša Torlaković u naslovnoj ulozi.

Kada sam dobio poziv za rad na „Svetozaru“, na osnovu teksta, autorske ekipe, podele i same institucije Srpskog narodnog pozorišta, shvatio sam da se ne radi niti o resitalu niti o prigodnici već o zaista ozbiljnoj predstavi, kaže Saša Torlaković za „Dnevnik”.

Kako dodaje, drago mu je da je tako, jer smo inače skloni tome da, kada su u pitanju neki veliki, važni datumi, uradimo nešto na brzinu tek da bismo uradili.

I već sutradan zaboravimo i te datume i to što smo prigodno uradili. „Svetozar“ je drugačiji, tema je uzbudljiva, tera vas na razmišljanje i o tom turbulentnom vremenu sa kojim iz ovog vremena vodimo dijalog, i o ljudima o kojima pripovedamo, o tome koliko su bili posvećeni ideji prisajedinjenja i koliko su bili spremni da za nju žrtvuju... I mislim da će biti zanimljivo i publici da vidi naše viđenje tih događanja, poručuje naš sagovornik.

Koliko je za glumca izazov kada treba da osvetli ikonu jednog vremena, jednog prostora, kao što je to bio Svetozar Miletić?

Kada su u pitanju takve ličnosti, koje su ne samo ostavile ozbiljnog traga u prošlosti, nego su, u krajnjem, uticale i na nas danas, nekako je opšte mesto da se o tim ljudima „sve zna“. I da je takav njihov „portret“ jedini mogući. S druge strane, iščitavajući u pripremi silnu građu, nekada čak selektivno, u jednom trenutku shvatite da ne možete da igrate tog čoveka samo na osnovu suvih činjenica, koje su ispisali biografi. One se jesu negde poslagale, ali Miletićev lik je mnogo više od puke faktografije. I tu na scenu dolaze reditelj, kolege, i onda dalje gradite ulogu kroz odnos sa drugim ljudima, drugim likovima, kroz međuigru, kao što je gradite i kroz sebe, kroz vlastitu imaginaciju. Recimo, stalno sam razmišljao o tome šta bih pitao Miletića da je živ, kakav bih dijalog s njim vodio? I pokušavam da čujem njegove odgovore...

A da li pokušavate da i sami ponudite neke od odogovora na ta pitanja stavljajući se u Miletićevu poziciju u ondašnjem vremenu?

Na sceni toj vrsti identifikacije, zapravo, težimo čitav život, koji god da lik igramo. Ali problem je ovde druge vrste. Ono čemu smo mi skloni, generalno, to je da o nekim ljudima i događajima olako sudimo iz perspektive ovog vremena, dok držimo daljinski upravljač, ne uzimajući u obzir okolnosti. A ono što je, čini mi se, najbolnije – to je zaborav. Sada da izađete na ulicu i pitate mlade ljude ko su bili Svetozar Miletić i Jaša Tomić, možda biste i dobili kakav odgovor, ali štur, na nivou crtice, dok većina njih verovatno nije ni čula za Polita Desančića ili Jocu Laloševića. A to su sve prvaci koji su gurali jednu ideju i u njoj bili sve samo ne površni, i zaslužili su da ne budu samo zamagljeni portreti u istorijskim čitankama. Ali mi svoju istoriju zaboravljamo.

Saša Torlaković laureat je dve Sterijine i još mnoštva drugih nagrada, od onih na Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine do Dana komedije u Jagodini. Nedavno je briljirao u ulozi Agatona na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, a sada mu je poverena glavna uloga u drugom nacionalnom teatru – SNP-u. Ipak, i pored svih tih priznanja ostao je veran Narodnom pozorištu u Somboru.

Najpre, kod nas nagrade ništa ne znače, klizav je to teren. Ovde da dobijete i Oskara, to vam ne bi garantovalo nove uloge u domaćim filmovima (smeh). Mi uživamo u tome da nekog bez mere hvalimo dok se penje ka vrhu, da bismo sa još većim zadovoljstvom dočekali njegov pad. Naravno da vam kao profesionalcu prija potvrda kolega, žirija, kritike, publike, koja je najvažnija, da ste uradili valjan posao. Ali sutra je novi dan, rad na nekoj novoj predstavi, novoj ulozi. I tu dolazimo do Sombora, jer teško da bih u Beogradu ili Novom Sadu bio u mogućnosti da odigram sve što sam odigrao u mom Narodnom, teško da bih bio u prilici da sarađujem i sa toliko vrsnih reditelja. Naravno, za glumca je takođe neizmerno važno i da što više, ako je u prilici, radi i van svoje kuće, jer se tako dodatno obogaćuje i kao umetnik i kao ličnost. Meni se i u tom smislu posrećilo. Ali generalno, zapravo, u našem glumačkom svetu nema pravila. Osim onog: svaki put ispočetka, kao da je prvi put, reči su Saše Torlakovića.

U kojoj meri je za tako ambivalentan odnos prema vlastitoj istoriji krivac i činjenica da se savremeni čovek mnogo teže odlučuje za napuštanje zone konfora zarad odbrane ideje, za razliku od Miletića koji je bio spreman da za jednu ideju žrtvuje sve? 

Devedesete godine prošlog veka su dosta uticale na to da rodoljublje u pravom smislu te reči, dakle da ljubav prema domovini i prema nekim tradicionalnim vrednostima, budu iskompromitovani. U tim su vremenima neke nakaze, držeći u jednoj ruci srpsku zastavu, drugom krali televizore. O krvavim zločinima počinjenim u ime srpstva da i ne govorim. To nikako nisu ideje zbog kojih je Svetozar Miletić bio spreman da žrtvuje i imetak, i porodicu, i život... Istovremeno, evidentno je i odustvo empatije, anestezirani smo kao društvo, utrnuli smo, rutinski menjamo kanale na televizoru i dok se pred našim očima događaju nezamislivi užasi, ljudi ginu ili umiru od gladi, mi mirno jedemo sendvič i pijemo pivo. A tome treba dodati i veliko neznanje i nepismenost. I čini mi se da su ovakvi projekti, poput „Svetozara“, dobre prilike da se bar malo neke koprene uklone. I volim što u tome učestvujem.

U drami „Svetozar“ likovi nisu bezgrešni, čisti, umiveni, već su osenčeni ličnim i partijskim interesima, sujetama, strepnjama...

Može neko da se ideološki ili strateški slaže ili ne sa ključnim akterima događaja o kojima govorimo, sa Svetozarom Miletićem ili sa Jašom Tomićem, ali ne može da im ospori to da su bili hrabri i odlučni da u svojoj ideji idu do kraja. Nisu bili kalkulanti, nisu bili sitne šićaryije, preletači kakvih danas imamo onoliko. Recimo, na fotografiji sahrane Svetozara Miletića vidi se mnoštvo ljudi koji su došli da tog velikana isprate na poslednji počinak. Neće biti da su mu svi bili ideološki bliski, da su sledili njegovu politiku. Ali očigledno su ga poštovali i respektovali to što je radio. Naravno, uvek su novac, moć i strah opredeljivali pojedince na koju će stranu, pa je takvih bilo i u Miletićevom okruženju, bilo ih je i među ondašnjim političkim prvacima i med intelektualcima. Uvek je bilo i biće „rodoljubaca“. Ali zato, srećom, i imamo ove druge, poput Miletića, na koje bismo trebali da se ugledamo.

M. Stajić