Milerove „Veštice iz Salema“ u SNP-u: Izgubljeno u kontekstu

U njoj opisuje stvarne događaje iz kolonijalne Amerike, referišući na kontekst u kom je živeo. “Krušabl” - veliko, bitno, teško (iskušenje, na primer) - s pravom je originalni naslov kod nas preveden kao “Veštice iz Salema”. Još bolje, mada direktnije, bilo bi “Lov na veštice”, jer ova sintagma označava spaljivanje žena u srednjem veku, ali i suđenja u Americi u 17. veku, odnosno 20. veku, u vreme hladnog rata, kada je vladao lov na “crvene” (komuniste), što je grubo dotaklo i samog Milera. Otud u predstavi u Srpskom narodnom pozorištu, u režiji i adaptaciji Nikite Milivojevića, “veštice” nose crvene haljine, u svedenoj, s naznakama epohe, kostimografiji Marine Sremac.

Vizuelni elementi predstave u celini, koje je reditelj radio i u saradnji sa scenografom Željkom Piškorićem, pak, jako su bogati. Crne zavese, otvorena scena sa minimalnim mobilijarom, stolovima, stolicama, platformama i podijumima, posebno razigrana u krucijalnoj sceni suđenja, kada se sudnica i znakovito isprevrće, raspada, a sa takozvanih cugova (“plafona”), počinju da vise vešala, vrlo su efektna rešenja. Takođe, muzika i scenski pokret na kojima je radila Amalija Benet, predstavu čine uzbudljivijom, napetijom. Na žalost, više nego što ona jeste.

Sva skraćenja, adaptacije u kojima gubimo izvorni kontekst, deskripcije američke naseobine i komentare likova, kod Milera ispričan kroz ulogu naratora, trebalo je da dramu približe današnjem gledaocu, njene motive i teme emancipacija, pravično suđenje, okrutnost, netolerancija, ugled, ideologija... - Ali, skoro sve osim “čisto estetskog” plana deluje neubedljivo, neuverljivo. Preciznije, slojevi koreografije, muzike, mizanscena, prekrili su dramsku radnju, ionako voluminoznu i rasplinutu na gabaritnoj sceni kakva je u Srpskom narodnom pozorištu.

Kad (god) glumci progovore, dobija se snažan kontrast psihološkog realizma spram dobro sprovedene namere da predstava bude i lepa i učinkovita. Tek na momente, u sceni međusobnih optužbi koje izlaze i na publiku, igraju ih “veštice” sa proscenijuma, sceni u kojoj glavni antagonista Milerovog klasika 20. veka, Džon Proktor (i inače odlični Branislav Jerković), preuzima “krivicu” na sebe i odbija da bude zastrašen društvenom stvarnošću kakva jeste, po cenu života, to jest smrti, drama radi svoje.

Igor Burić