RODOLJUPCI KAO TAMBURAŠKA OPERETA Živopisno, ali bez uzbuđenja
Poznato je da u pozorištu svaka predstava praktično mora da odgovori na pitanje: “Zašto?”
Pitanje razloga obično je u vezi sa aktuelnošću teme ili umetničkog postupka. U predstavi “Rodoljupci” Jovana Sterije Popovića, u režiji Radoja Čupića, u Srpskom narodnom pozorištu, zaista je teško naći valjane odgovore i opravdanja, sem onih da je reč o domaćoj dramskoj klasici, postavljenoj na klasičan način, uz pokušaj da se delo posvećeno kritici lažnog rodoljublja, osveži tamburaškim melodijama, pevanjem songova, i tako učini atraktivnijim, eventualno dobije sloj više zbog činjenice da je muzika vojvođanskog podneblja, gde se odvijaju događaji iz komada, kao i svaka muzika, zajednička, bez nacija i zastava.
Scenska radnja postavljena je u zabavni park, kojim dominira karusel (scenografija Željka Piškorića), veoma jasne simbolike cirkusa-istorije i cirkusa-ljudi. Prilično očekivano, čuveni likovi Sterijinih “Rodoljubaca”, preletači iz jednog tabora u drugi, prikazani su karikaturalno, putem kostima (kostimografija Marine Sremac), ali i glumačke igre ansambla koji čine Milan Kovačević (Žutilov), Aleksandar Gajin (Šerbulić), Marko Marković (Gavrilović), Ivan Đurić (Lepršić), Milovan Filipović (Smrdić), Jovana Balašević (Zelenićka), Danica Grubački (Milčika), Gordana Kamenarović (Nančika), Radoje Čupić (Nađ Pal). Živopisnost boja scenografije i kostima, u kombinaciji sa glumačkom igrom naglašenog gesta, kretnje i govorne radnje, osim spolja, nisu u velikoj meri doprineli unutrašnjoj dinamici predstave, čiji je ritam ravan, bez promena intenziteta i prevelikih uzbuđenja, čak i kad se prelazi na songove.
Postupak u kojem Gavrilović, postepenom promenom kostima, polako zadobija konture savremenog čoveka, dok svi drugi ostaju u “crtanom filmu”, nije do kraja jasan. Može da se tumači kao moć promene pravog, čestitog čoveka, za razliku od drugih, nepromenjivo pokvarenih, ali na nivou osavremenjivanja, dobro znamo da i vuk dlaku menja, odela, kravate, kokarde, izraženo Sterijinim jezikom. Gavriloviću je dodata još jedna nejasna sitnica, scena seksa sa Milčikom, dok je ona da ga čeka smrt na kraju, umesto pripovedanja svetu na šta su spremni pojedinci, sasvim jasna i već neko vreme vrlo izvesna, na nivou adaptacija spram događaja iz srpske istorije.
Jer, iako prikazani kao smešni, u sred nimalo zabavnih istorijskih dešavanja iz sredine 19. veka i borbe za nezavisnost Mađara od
Austrijanaca, Srba od Austrougarske, rodoljubi iz istoimenog komada tek takvim krajem, a ne rezonersko-didaktičkim, kakav je napisao Sterija, pokazuju svoje monstruozno lice. Kada to učine sa kašikama u rukama, kao u predstavi koju je u Srpskom narodnom pozorištu režirao Radoje Čupić, to još jednom podvlači i simbolizuje njihovu glad i pohlepu, koje kao ni sebični interesi i samodopadljivo prikazivanje u društvu, nemaju veze sa rodoljubivim osećanjima.
Igor Burić