Premijera “Don kihota - Sekond hend” u Novosadskom pozorištu

 Ovu predstavu režira gost iz inostranstva Sardar Tagirovski, mladi reditelj rođen u Kazanu, koji je detinjstvo proveo u Mađarskoj, školovao se u Rumuniji, a uglavnom na svim ovim prostorima i radi. Po njemu, nije toliko zanimljivo protiv čega, nego za šta se bori Don Kihot, zato što smo u 21. veku u stanju da se borimo protiv mnogo čega, ali pritom u tome nema nekog glavnog cilja, ili profita na kraju.

 “Najviše vrlina, ili blaga, koja sam mogao od stvarnosti da dobijem, uglavnom su vezana za moje detinjstvo, koje se manifestuje preda mnom kao neko zlatno doba vitezova, ono koje i Don Kihot priželjkuje, i zbog čega se i bori. Kad kažemo Don Kihot, uvek se pojavi slika njega kako se bori protiv vetrenjača, ali to je samo rezultat. To nije on sam. Mene zanima njegova naivnost, ona koja postoji u detetu, ono “ne znam šta će biti, ali biće dobro”. Taj osećaj detinjstva u mojoj glavi je jednak dobu vitezova u “Don Kihotu” - kaže za naš list Sardar Tagirovski.

Na prvi pogled, vetrenjače su u nama, prvenstveno, a ne u spoljnom svetu, dodaje Tagirovski, i zbog toga je put koji je za ovu predstavu tražio sa glumcima, više onaj unutrašnji. Rad je bio radioničarskog tipa, što je značilo i kolektivno stvaranje uloga, i scena, ali nikad do kraja definisanih, a zasnovanih na glumačkim uspomenama iz detinjstva.

“Prva trećina predstave svodi se samo na tekst i informacije, a sve ostalo su neki izabrani tekstovi Don Kihota ili Sančo Panse, koji se u neverbalni svet jako lepo ugrađuju - napominje Tagirovski, u čijim predstavama vrlo često ima malo reči, a više slika, muzike... - U tom neverbalnom svetu radimo uz pomoć sećanja glumaca, uspomena koje se uglavnom vezuju za njihovo detinjstvo. U tim uspomenama veoma iznenađujuće i veoma jako se uklapaju ti Servantesovi monolozi. Na primer, jedan od glumaca se u detinjstvu borio sa petlom, koji ga je napao, i na kraju osetio pobedičko zadovoljstvo kad ga je video na stolu, pečenog. Ne znamo da li je on u tom trenutku bio Don Kihot, ili sam petao, ali ovu scenu mi radimo tako što on sreće razne životinje, koje isto igraju glumci. On tada govori monolog Don Kihota, koji Sančo Pansi obećava ostrvo, samo da bi otišao sa njim dalje u borbu.”

Servantesov roman, po rečima Tagirovskog, ima jednu emociju, a pozorište ne može da je ima na isti način. Ali, postoji poštovanje prema romanu. Tako sam lik Don Kihota autori ove predstave pokušavaju da stvore ne iz poznate priče o njemu, već iz njihovih sopstvenih priča i dešavanja. Budući da Don Kihot, inače, žudi za nekim stvarima koje su jako blizu nečemu što želi jedno dete, kako smatra Tagirovski, tako je i fokus rediteljskog rada sa glumcima bio na pričama iz detinjstva, onome što su želeli da budu kada su bili mali.

Tu je priča jednog od glumaca, koji je uprkos velikoj dioptriji želeo da bude pilot, drugi je kao mali “pozajmljivao” satove  samo da bi se uverio šta je unutra, što je, po Tagirovskom, donkihotovska osobina. Postoji i priča glumice, koja je, kao mala, htela da bude Lepa Brena. Sve se to u predstavi i ostvari, dodaje Tagirovski, igrajući uspomene glumaca, u paralelnoj stvarnosti u kojoj oni više nisu glumci, nego ono što bi mogli da budu.

“Uspomene nisu psihodramske, ne govore o tome, nego govore pozorišnim jezikom. Izabrali smo uspomene koje mogu da se dogode bilo kome od nas, ili bar možemo da se poistovetimo sa njima. Nije nostalgija u pitanju, nego “ulazimo” u neku uspomenu kao da idemo u budućnost, odnosno idemo u prošlost tako kao da je budućnost, i sa krugovima griže savesti i teškoća se borimo kao Don Kihot protiv vetrenjača”, objašnjava Sardar Tagirovski.

U predstavi igraju: Livia Banka, Emina Elor, Agota Ferenc, Daniel Husta, Silvia Križan, Judit Laslo, Arpad Mesaroš, Emeše Nađabonji, Atila Nemet, Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Bence Salai. Kostimografkinja je Ilona Lerinc, scenografkinja je Judit Dobre, a kompozitor je David Katona.

N. P-j.