„Predsednice“ u Narodnom pozorištu Sombor

Još kad vam pisac poručuje: „U komadu se radi da je Zemlja okrugla, kao i o tome da Sunce izlazi i zalazi, zato što se okreće oko Zemlje...“? Ipak, u „Predsednicama“ Vernera Švaba, u režiji Jane Maričić (Narodno pozorište Sombor), pisac poručuje i da je „reč o tome da ništa ne želi da bude funkcija, već samo razbibriga“. Plus, da je jezik koji „Predsednice“ generišu – to su one same, a da se otpor generisanju tog jezika kao tumačenju samog sebe treba osetiti kao napor. E, tu je drama!

Istina, nije lako razumeti. Ali, da opet pojednostavimo. Erna je penzionerka kod koje su došle drugarice Greta i Marijedl (Marica u prevodu Relje Dražića). Od religije, oblačenja, zabave, odnosa sa svojim bližnjima u malom mestu u kojem žive, pa do politike, smisla života, one razgovaraju o svemu i svačemu sa „samopouzdanjem“ – predsednica. Slika i prilika, malih, neuspešnih i neostvarenih žena ne bi bila toliko zanimljiva da ne pokazuje univerzalno - kako se ispod kostima i šminke jezika, kriju sve moguće patologije jednog društva.

Erna (Biljana Keskenović) je tvrdica, tako ispoljavajući frustriranost svojim statusom, koji je još grđi zahvaljujući sinu koji je ne sluša. Zato ima drugarice! Greta (Ivana V. Jovanović) je prividno laka, vrckava, što groteskno potcrtavaju njeni telesni gabariti – gojaznost – u somborskoj predstavi. Spremnost da sluša, nemoć da razmišlja svojom glavom, pokazuju duboku nesigurnost i istraumiranost. Marica (Milijana Makević), masne kose, „nikakva“, nartikulisana i u jeziku, tu je više da se Erna i Greta osećaju bolje, zadovoljnije sobom. Marica jedina radi, i to šta! Specijalitet su joj klozetske šolje koje otpušuje, sa neskrivenim zadovoljstvom, što je čak i prikazano u jednoj živopisnoj sceni.

Sve tri glumice i fizički i verbalno odišu likovima koje igraju. Mladi bi rekli – likušama, potpuno nakaradnim kreaturama s kojima može lako da se identifikuje, dok i ta zabava ne poprimi opasne obrise.

Drama počinje spremanjem večere u scenografiji Gorčina Stojanovića, kreiranoj da predstava podseća na neki od televizijskih šou-programa. Prva naznaka rituala žrtvovanja, kojim će se „šou“ naizgled naprasno završiti, već je ovde prisutan, u sceni kada Marica dobija samo ostatke od hrane. Rediteljka Jana Maričić već ovde počinje da naglašava nesvest, trans u kojem izgovoreni iskazi sve više odmiču od realnosti – postupkom da svako malo zatrepere svetla, a tri protoganostkinje se hipnotisano zagledaju u pravcu publike.

Posle večere (i nekoliko piva), ritam se zahuktava i predstava od realnih sve više počinje da poprima obrise nadrealnosti, u kojoj se razdvajaju i kuhinjski elementi, postajući govornice za apsurdistički režirane i odigrane solo tačke. Ovde se jasno vide unutrašnji problemi i previranje sa kojima se svaka od njih ponaosob ne može da nosi u okvirima normalnosti.

U finalu se sve totalno rasturi, platno sa slikom crkve i idiličnog pejzaža u pozadini zamenjuju slika grada iz ptičje perspektive, bilo Božje ili gugl mapa, otvoreno je. Ideja je ista, tamo negde dole, na delu je zločin koji, kao što je i Švab upućivao, od intimnog, prema sebi, do drugih, u kućnoj atmosferi i radinosti, vrlo lako može da preraste i u zločin protiv čovečnosti.

Predstavu „Predsednice“ i pored vrhunskog umeća tri glumice i pažljivog odabira ritma, postupaka rediteljke, nije lako gledati. Teško je i razumeti. Ono što je najvažnije, ljudi u publici joj se mogu prepustiti, uključiti, poverovati da neće sve (samo od sebe – prosto govoreći) biti u redu.

Igor Burić