„Председнице“ у Народном позоришту Сомбор

Још кад вам писац поручује: „У комаду се ради да је Земља округла, као и о томе да Сунце излази и залази, зато што се окреће око Земље...“? Ипак, у „Председницама“ Вернера Шваба, у режији Јане Маричић (Народно позориште Сомбор), писац поручује и да је „реч о томе да ништа не жели да буде функција, већ само разбибрига“. Плус, да је језик који „Председнице“ генеришу – то су оне саме, а да се отпор генерисању тог језика као тумачењу самог себе треба осетити као напор. Е, ту је драма!

Истина, није лако разумети. Али, да опет поједноставимо. Ерна је пензионерка код које су дошле другарице Грета и Мариједл (Марица у преводу Реље Дражића). Од религије, облачења, забаве, односа са својим ближњима у малом месту у којем живе, па до политике, смисла живота, оне разговарају о свему и свачему са „самопоуздањем“ – председница. Слика и прилика, малих, неуспешних и неостварених жена не би била толико занимљива да не показује универзално - како се испод костима и шминке језика, крију све могуће патологије једног друштва.

Ерна (Биљана Кескеновић) је тврдица, тако испољавајући фрустрираност својим статусом, који је још грђи захваљујући сину који је не слуша. Зато има другарице! Грета (Ивана В. Јовановић) је привидно лака, врцкава, што гротескно потцртавају њени телесни габарити – гојазност – у сомборској представи. Спремност да слуша, немоћ да размишља својом главом, показују дубоку несигурност и истраумираност. Марица (Милијана Макевић), масне косе, „никаква“, нартикулисана и у језику, ту је више да се Ерна и Грета осећају боље, задовољније собом. Марица једина ради, и то шта! Специјалитет су јој клозетске шоље које отпушује, са нескривеним задовољством, што је чак и приказано у једној живописној сцени.

Све три глумице и физички и вербално одишу ликовима које играју. Млади би рекли – ликушама, потпуно накарадним креатурама с којима може лако да се идентификује, док и та забава не поприми опасне обрисе.

Драма почиње спремањем вечере у сценографији Горчина Стојановића, креираној да представа подсећа на неки од телевизијских шоу-програма. Прва назнака ритуала жртвовања, којим ће се „шоу“ наизглед напрасно завршити, већ је овде присутан, у сцени када Марица добија само остатке од хране. Редитељка Јана Маричић већ овде почиње да наглашава несвест, транс у којем изговорени искази све више одмичу од реалности – поступком да свако мало затрепере светла, а три протоганосткиње се хипнотисано загледају у правцу публике.

После вечере (и неколико пива), ритам се захуктава и представа од реалних све више почиње да поприма обрисе надреалности, у којој се раздвајају и кухињски елементи, постајући говорнице за апсурдистички режиране и одигране соло тачке. Овде се јасно виде унутрашњи проблеми и превирање са којима се свака од њих понаособ не може да носи у оквирима нормалности.

У финалу се све тотално растури, платно са сликом цркве и идиличног пејзажа у позадини замењују слика града из птичје перспективе, било Божје или гугл мапа, отворено је. Идеја је иста, тамо негде доле, на делу је злочин који, као што је и Шваб упућивао, од интимног, према себи, до других, у кућној атмосфери и радиности, врло лако може да прерасте и у злочин против човечности.

Представу „Председнице“ и поред врхунског умећа три глумице и пажљивог одабира ритма, поступака редитељке, није лако гледати. Тешко је и разумети. Оно што је најважније, људи у публици јој се могу препустити, укључити, поверовати да неће све (само од себе – просто говорећи) бити у реду.

Игор Бурић