Otpor u SNP-u: Aktivizam, bez autentičnog lica
NOVI SAD: Iako naslov ove drame neodoljivo podseća na borbu protiv jednog drugog diktatora, zapaćenog Srbiji s kraja 20. veka, „Otpor“ Lija Mekdugala se tiče protesta protiv vladavine jednog drugog „autoriteta“, globalno organizovanih korporacija koje putem dogovora s političkim vođama moćnih zemalja, kreiraju tempo rasta „demokratskih sloboda“.
Pod ovim, pomalo ironično intorniranim uvodom u pitanja koje pokreće predstava „Otpor“ u režiji Sonje Petrović, Srpskog narodnog pozorišta (koprodukcija sa Gradskim pozorištem Bečej i Udruženjem „Arteria“), zapravo se kriju pitanja pasivnosti i mogućnosti aktivnog angažmana protiv masovnog jednoumlja, ili još bolje rečeno – pita se da li je moguća stvarna, iskrena, nekorumpirana borba protiv (ne)nametnutog sistema u kojem jači vlada, obično onaj ko ima jako puno novca, poluge moći, bilo da su one u rukama političkih, kompanijskih ili kriminalnih struktura ljudskog društva.
Zaplet je u maniru dobrog akcionog filma koji se pretvara u psihološku dramu i triler – jedan gospodin i očigledno moćan čika (u predstavi ga igra Igor Pavlović), koji je poželeo da se „poigra“ s devojkom (Tijana Marković) kojoj je prostitucija verovatno jedini, a ne jedan od mogućih životnih izbora, završi vezan lisicama, dok u „gajbu“, ispostaviće se ve-ce, „štab“ lokalnih aktivista, ne upadne ekipa (uloge Dimitrija Aranđelovića i Marka Savića) koju je pojurila policija, pravo sa protesta protiv samita G8, lidera svetskih ekonomija, ratova, demokratija...
Zlatna koka u rukama luzera, preokrenuće ne njihove sudbine naopačke, nego imidže koje su gajili jedni sa drugima, u kontrastu prema ljudima kao što je narečeni čika i njegova asistentkinja (Milica Grujičić), koja se pojavljuje nešto kasnije „da spase stvar“.
Anarhisti u sebi otkrivaju oportunizam, a žrtve postaju dželati, odnosno svako uz svoje ljudsko, dodaje jedno maskirano i jedno ogoljeno lice, bez razlike obraz(in)a.
Uz odlično, primereno priči, osmišljenu i kreiranu igru, u skladnoj sprezi videa, scenografije prostora, kostim, muziku, rekvizite, prvi problem se javlja kad furiozna dinamika događaja počne da opada i kada akciona drama prelazi u psihološku igru i triler između aktera u kojima se niz motiva ponavlja (i inače već opštih mesta), a niz njih postaje providan. Kada pozorišna igra ipak počne da se opire mogućnostima i tretmanima filmskog jezika (dramaturgiju je radila Nikolina Stjepanović).
Rediteljka i autorska ekipa predstave nasedaju na varijantu da je sve to kao jedna dečija igra, da se junaci otpora, kao i (anti)junaci svetskih dešavanja bore za sebe, ne za neka načela, a u životu ta strana priče nije stvar sazrevanja, nego neprekidne borbe da život bude nešto što ima smisla, da ne umre naivno dete u nama.
Priča je ozbiljna! I da, šteta što nije još više filmska i realna, da tu ima i krvi, i pucanja...
Tijana Marković, Igor Pavlović, Dimitrije Aranđelović, maestralno igraju svoja ostvarenja. Njima svaka nijansa i srž scenskog dejstva deluje kao prirođena.
Marko Savić se, pomalo iznenađujuće s obzirom na kvalitete ovog glumca, pomalo izgubio u zagonetanju lika koji i nije baš čist, među „prljavima“.
Milica Grujičić solidno igra kraljicu blefa, ali suviše kasno ulazi u priču da bi je uhvatila atmosfera.
Sve u svemu, solidna, drugačija predstava na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta. Govori dinamičnim jezikom jednog novog pokolenja, okrenutog fejsbucima, blokbasterima, ritmu ulice i novog buđenja pobune. A mogla je to biti i nova „Paklena pomorandža“.
Igor Burić