Nikita Milivojević, reditelj: Magbet kao tragična farsa

Srpsko narodno pozorište će ga čak imati prvi put na svojoj sceni, iako je reč o koprodukciji sa Ujvideki sinhazom, Beogradskim dramskim pozorištem i festivalima Budva grad teatar i Šekspir fest, koji se odomaćio u Čortanovcima. Upravo u Čortanovcima, Nikita Milivojević je svoju ljubav prema Šekspiru nadogradio u pomenuti festival, koji je i ovog leta prikazivao neke od svetskih produkcija po delima ovog klasika dramske literature. Sada mu sledi i jesenje izdanje, u okviru kojeg će novosadska publika biti u prilici da vidi i njegovog „Magbeta“, koji će večeras premijerno biti izveden u Budvi.

Kao veliki ljubitelj Šekspira, zašto ste se baš sada odlučili za „Magbeta“?

„Magbet“ je ona vrsta izazova za koji se reditelj sprema godinama,  priželjkuje ga  i „plaši“ se u isto vreme – slično kao Magbet ubistvo kralja. Pored toga što spada u nekoliko najvećih Šekspirovih tragedija, i što su se njime bavili mnogi veliki reditelji širom sveta, jednako na filmu i u pozorištu, meni lično „Magbet“ je vrlo poseban jer mi se  oduvek činio mnogo više „vizuelan“ nego neki drugi Šekspirovi komadi. Pored toga ubrzan je , dinamičan, kada se krene sa čitanjem uvuče te u sebe kao najbolji roman, tako da ga je nemoguće ostaviti. I, naravno, kao i uvek, u svemu tome postoji i jedan sasvim ličan doživljaj iz koga uvek polazim.

Da li vam je možda poznat film Džoela Koena, dosta svež, Denzel Vašington igra Magbeta? U stvari, pitanje je više upućeno na račun toga sa kakvim sve razmišljanjima i predstavama ste ušli u proces rada - kako vidite taj prokleti bračni par željan krune, njihovu beskrupuloznost u borbi da zadrže vlast, pa i poruku koju nam šalje Šekspir u vezi sa tim?

– Naravno, gledao sam film... Kada se kaže „Magbet“ prve asocijacije su uglavnom beskrupoloznost da se dođe do vlasti, ili se govori o „tragediji ambicije“ i slično.  To je sve tačno, ali mislim da nije dovoljno, da je to samo prvi sloj, ono što odmah vidimo. Ispod te površine nalazi se još mnogo drugih slojeva... Recimo, postoje razne zanimljive studije na temu Šekspira i snova u njegovim komadima. Smatra se da od svih Šekspirovih velikih tragedija „Magbet“ je najviše vezan za snove,  Frojd se takođe bavio Magbetom. U tom smislu ova predstava je nastala na neki način i kao istraživanje vezano upravo za snove, inspirisana je raznim slikama iz snova, tako da bih mogao reći da glavni lik u predstavi je – San. Magbet u jednom trenutku kaže : „I sem nestvarnoga ništa stvarno nije“. Ova čudesna misao učinila mi se kao nešto iz čega je moguće tumačiti ceo komad. Od trenutka kada mu veštice kažu proroštvo, za Magbeta stvarnost postaje košmar, sve što se dešava čini se samo je plod njegove vlastite  pomračene svesti, scene kao iz sna da dolaze: stvarno i nestvarno, moguće i nemoguće… Realno i fiktivno mešaju se, postaju ona ivica noža kojom se sve vreme nesigurno kreće. Inače, svet kao jedno potpuno košmarno, haotično, „nestvarno“ mesto, mislim da je prilično tačna dijagnoza i svega onoga što trenutno živimo. U tom smislu „Magbet“ bi mogao da bude i „tragična farsa“, tako da je u predstavu  ugrađen i jedan rekao bih „felinijevski“ pogled na život. 

Koga ste izabrali za naslovnu ulogu i ko će igrati Ledi Magbet?

– Magbet je višestruko podeljena ličnost, prepuna suprotnosti, kao da je nekakav junak Dostojevskog, i zbog toga je, naravno, posebno zanimljiv. On nije samo ono što vidimo, onaj koga vidimo, u jednom trenutku u komadu on to i kaže za sebe, da – “nije onaj koji jeste”. To je bio jedan od razloga da u predstavi glavni likovi su „umnoženi“, igra ih više glumaca, odnosno glumica, što je opet, na svoj način, vezano za ideju košmara kroz koji oboje prolaze.

Različiti glumci, različita pozorišta, čuo sam da nema gde niste probali... Koliko je to sve uticalo na proces rada i koliko će predstava zbog toga biti drugačija?

– I to bi moglo biti nešto što je u vezi sa ovom osnovnom idejom o kojoj govorim. Moji glumci su se uglavnom na svoj način „zabavljali“ sa svim tim stvarima tokom proba, jedan od duhovitih komentara na sve to bio je upravo: „I sem nestvarnoga ništa stvarno nije!“ To je bio neki njihov odgovor na neku vrstu vlastitog „košmara“ kojim smo okruženi u našoj stvarnosti. Verovatno je ovo odlična prilika da kažem da ne pamtim kada sam imao tako skladan tim, naročito imajući u vidu da  u predstavi igraju glumci iz različitih pozorišta. Ako po čemu treba da pamtim ovu predstavu to je upravo po njima... Tokom proba su bili i dekorateri, rekviziteri, svetlo majstori... I glumci! I sve to su radili sa neverovatnom lakoćom i nekakvim posebnim šarmom, što je i za mene bilo potpuno novo za naše pozorišne (ne)prilike.

Igor Burić