Nebojša Milovanović: Svojom prirodom pobeđujem negativnosti  

Kako i sam kaže, jedan je od onih glumaca kojeg svi znaju, ali mu ne znaju ime. Ipak, njegov talenat publika i te kako prepoznaje, ceni i poštuje. Voleli smo ga u filmovima „Lajanje na zvezde“, „Bure baruta“, serijama „Vojna akademija“, „Čizmaši“, „Jutro će promeniti sve“ i mnogim drugima. Ali, punoća njegovog glumačkog izraza najviše dolazi do izražaja u pozorištu, gde Nebojša ima priliku da iskaže talenat po svojoj meri. Ovih dana to čini kroz jedinstveni šou „Stand donjn“ kojim već pet godina unazad kombinuje glumu i poeziju, spaja muziku i smeh, i to kroz lične i duhovite priče iz svog života. Šou ima elemente „stand up“ komedije koja ima dublji smisao i ishodište u kome je poezija obogaćena muzičkim aranžmanima. Upravo jedan takav šou, koji je iznova premijeran, prirediđe i Novosađanima u Pozorištu mladih, 25. juna od 20 časova. Budući da je to njegov projekat, dosta ličan, upitali smo popularnog glumca šta sve ovim neobičnim pozorišnim komadom otkriva o sebi i društvu.

– Otkrivam sebe kao duhovitog glumca i otkrivam koliko je velika i smislena poezija koja se aranžira i govori na pravi način. Otkrivam i bisere poezije koje sam otkrio i otkrivam tokom dugog niza godina. Otkrivam divne muzičare koji sviraju i improvizuju van svih klišea, a sve u svrhu vrhunske zabave. I otkrivam kako nezavisna i lična priča i inicijativa u našem društvu svojom uzbudljivošću pobeđuje okoštale i učaurene pozorišne situacije – otkriva na početku razgovora za „Dnevnikov“ TV magazin glumac Nebojša Milovanović.

Ovim inovativnim pozorišnim projektom doneli ste osveženje na „daske koje život znače“. Je li izlet u nešto drugačije na tržištu izazov ili prednost za jednog već afirmisanog glumca?

– Bio je izazov,a sada je već velika prednost jer ja svoje pozorište pravim iz velike inspiracije i nadahnuća i neprestano ga osvežavam i usavršavam. Ta vrsta okupiranosti i rada na sebi postaje velika prednost za glumca.

Nedavno je počelo snimanje nove sezone serije „Vojna akademija“. Možete li nam otkriti s kakvim će se to izazovima suočavati kapetan Kašanin u novim epizodama?

– Kašanin je postao potpukovnik i imaće velike akcije i iskušenja u Vojno Bezbednosnoj Agenciji, a i na ljubavnom planu će mu se svašta desiti.

Poslednjih godinu dana srpski televizijski kanali obojili su svoje programe novim serijama i filmovima. Šta mislite, uspevaju li glumci da ponovo prikuju porodice pred male ekrane svake večeri, kao što je to bio slučaj kada su se snimali veliki projekti u Jugoslaviji?

– Serije se dosta gledaju jer kvantitet rađa kvalitet, tako da je u ovako obimnoj produkciji postala velika borba za što kvalitetnije finalne proizvode i na kraju za gledaoce.

Kada bi se snimao nastavak čuvenog Šotrinog filma „Lajanje na zvezde“ šta mislite kakav bi danas bio onaj nestašni maturant Jovan Slobenović, kojeg ste tumačili?

– Jovan Slobenović bi verovatno bio neki snalaživi privrednik, posvećen porodici i velikom broju prijatelja. A možda bi bio i jedan od omiljenih srpskih glumaca koji se nije predao zamkama šou biznisa i koji neguje i gaji svoju odabranu publiku kroz autentičan humor. I možda bi napravio jedan fantastičan šou sa kojim se sprema da gostuje u Novom Sadu, gde ga vole, jer je lepe dane provodio u Karlovačkoj gimnaziji.

Jednom prilikom izjavili ste da je u vašem poslu dobra atmosfera postala floskula. Da li vam se dešavalo da zbog loše atmosfere poželite da odustanete od snimanja, odnosno rada na nekom novom projektu?

– Poželeo jesam, ali odustajao nisam. Uvek sam se trudio i trudim se da svojom ličnom atmosferom pobeđujem sve negativnosti i nabeđenosti koje su po svojoj prirodi agresivnije.

Da li je lakše nasmejati publiku u komediji ili oduševiti u ozbiljnoj drami?

– Kod mene su ta dva tasa vage u ravnoteži. Da li zato što sam vaga u horoskopu ili zato što sam dobio veliki dar od Gospoda pa mogu da igram pođednako različite žanrove, ne znam, ali stvari tako stoje.

Šta mislite jesu li se ljudi otuđili od kulture, u moru savremene tehnologije, ili ona uvek ima publiku?

– Kultura uvek ima i imaće publiku, jer je to jedna od dubinskih ljudskih potreba, a na umetnicima je da ljudima selektuju i naprave jasnu razliku između „privida punoće i prave punoće“, kako je to rekao Danilo Kiš.

Kako se osećate kada uđete u „tuđe cipele“ zbog glumačke uloge? Da li vam transformacije na kratko prijaju ili ne?

– Prijaju. To je velika privilegija glumaca, ukoliko se naravno bave transformacijom i karakterom. Možete gledati svet drugim pogledom i drugim očima i za to dobiti novac. Umetnost profesionalaca je naravno u tome da se uspešno i bezbolno, bez velikih žuljeva, vrate u svoje cipele.

Vladimir Bijelić