Nebojša Milovanović, glumac: Pozorište je i dalje najjeftiniji izlazak

Inače, premijera pomenutih serija očekuje se na jesen, a pored svih obaveza u vezi sa televizijom, ovaj traženi glumac ne zapostavlja ni teatar, pa je tako prisutan i na sceni JDP-a u predstavi „Razvojni put Bore Šnajdera”, za koju režiju potpisuje Egon Savin. Ekskluzivno za Dnevnikov TV magazin Nebojša Milovanović otkriva neke od tajni svoje glumačke i životne poetike.

Došli ste iz Valjeva u Beograd na studije. Tih devedesetih, u vreme vašeg dolaska period adaptacije je verovatno bio sve samo ne lak, s obzirom na lošu ekonomsku situaciju u celoj državi?

- Da, to je bilo ratno vreme, devalvacije novca i svih dotadašnjih vrednosti u društvu, tako da su studije, koje su same po sebi hermetične, prostorno bile azil za studente koji su izabrali da im poziv bude bavljenje umetnošću.

Vaš ozbiljniji filmski debi bio je odmah s velikim rediteljima Šotrom i Paskaljevićem u filmovima „Lajanje na zvezde” i „Bure baruta”. Vi ste odmah ušli na velika vrata, ili je vaš put ipak bio trnovitiji nego što običnom gledaocu izgleda?

- I danas ne znam šta znači ući u kinematografiju. To je verovatno neko ko sedi negde gde se odlučuje o tome ko bi i šta bi. Ti filmovi i uloge u njima za profesiju i kolege su značili da se može videti mlad glumac u dve različite uloge koji bi mogao dosta toga. Put po kome koračam i dalje je put i svako ko misli da se zaustavi, a dešava se – ma kako mislio da je negde ušao – već rizikuje da siđe sa istog.

Imali ste zapaženu i upečatljivu ulogu u seriji „Tajna vinove loze” tumačeći jednog od glavnih protagonista Zorana Tomovića. Postoji mnogo serija sličnog formata, međutim, ta je kod publike ostavila prilično dobar ođek. U čemu je tajna (vinove loze)? 

- Tajna je u timu scenarista i u ekipi koja, bar na jednom mestu, nije uobičajena za takve formate. Naravno, i tema je pun produkcijski pogodak.

Interesantno je, takoreći apsurdno, da današnji konzument nekog medija gleda površno i kratko sve sadržaje i sve je na nivou kratkih senzacija. Koncentracija i pažnja prosečnog medijskog konzumenta je slaba, a s druge strane vlada ekspanzija TV serija, to jest epskog formata. Kako objašnjavate taj kontradiktorni fenomen?

- To čak nije kontradiktornost. Traži se senzacija na nivou informacije ko glumi i šta se snima, a sadržaj često nije presudan ni za nastavak snimanja. Slično kao i sa vestima. Bitan je naslov i informacija, da se usput vidi i neki drugi plasirani proizvod, a o sadržaju, istinitosti i važnosti istog, često se i ne razmišlja.

Da li smatrate da je pozorište elitistička zabava, jer običnom čoveku su često prepreka za dolazak u pozorište nepopularne cene ulaznica. Znam da vi ne utičete na to, ali pitam vas kao čoveka „s one strane zavese”?

- Nisu cene prepreke. Pozorište, čak i ono sa najvišim cenama karata i dalje je najjeftiniji izlazak. Dobitak ume i kod obične publike da bude daleko veći nego drugi vidovi izlazaka. Uporedite cene karata u drugim gradovima i zemljama u odnosu na sve ostalo. Kod nas nisu nepopularne cene karata i to uopšte nije presudno za posećenost pozorištu. Igrao sam sjajne predstave pred polupraznim salama gde je ulaz bio besplatan. Pozorišna publika bi trebalo da se neguje, da se o njoj vodi računa, da se ne potcenjuje. U tim slučajevima rezultati su vidljivi i čak prohladne sale postaju tople od zadovoljstva i razmene.

Kad stavite na kantar sve loše strane i prednosti vašeg posla, da li biste svojoj deci preporučili da se bave glumom ili uopšte javnim poslom?

- Jedina ispravna vodilja u poziv glumca je unutrašnji poziv, koji je jači od svih realnih argumenata za odgovaranje, odnosno nagovaranje za bavljenje glumom, tako da je svaki argument suvišan, ukoliko je potreba jača. A kad se razvije ljubav prema poslu, onda se svi negativni aspekti prevazilaze, pa čak i zaboravljaju.

Nemanja Savić