Небојша Миловановић, глумац: Позориште је и даље најјефтинији излазак

Иначе, премијера поменутих серија очекује се на јесен, а поред свих обавеза у вези са телевизијом, овај тражени глумац не запоставља ни театар, па је тако присутан и на сцени ЈДП-а у представи „Развојни пут Боре Шнајдера”, за коју режију потписује Егон Савин. Ексклузивно за Дневников ТВ магазин Небојша Миловановић открива неке од тајни своје глумачке и животне поетике.

Дошли сте из Ваљева у Београд на студије. Тих деведесетих, у време вашег доласка период адаптације је вероватно био све само не лак, с обзиром на лошу економску ситуацију у целој држави?

- Да, то је било ратно време, девалвације новца и свих дотадашњих вредности у друштву, тако да су студије, које су саме по себи херметичне, просторно биле азил за студенте који су изабрали да им позив буде бављење уметношћу.

Ваш озбиљнији филмски деби био је одмах с великим редитељима Шотром и Паскаљевићем у филмовима „Лајање на звезде” и „Буре барута”. Ви сте одмах ушли на велика врата, или је ваш пут ипак био трновитији него што обичном гледаоцу изгледа?

- И данас не знам шта значи ући у кинематографију. То је вероватно неко ко седи негде где се одлучује о томе ко би и шта би. Ти филмови и улоге у њима за професију и колеге су значили да се може видети млад глумац у две различите улоге који би могао доста тога. Пут по коме корачам и даље је пут и свако ко мисли да се заустави, а дешава се – ма како мислио да је негде ушао – већ ризикује да сиђе са истог.

Имали сте запажену и упечатљиву улогу у серији „Тајна винове лозе” тумачећи једног од главних протагониста Зорана Томовића. Постоји много серија сличног формата, међутим, та је код публике оставила прилично добар ођек. У чему је тајна (винове лозе)? 

- Тајна је у тиму сценариста и у екипи која, бар на једном месту, није уобичајена за такве формате. Наравно, и тема је пун продукцијски погодак.

Интересантно је, такорећи апсурдно, да данашњи конзумент неког медија гледа површно и кратко све садржаје и све је на нивоу кратких сензација. Концентрација и пажња просечног медијског конзумента је слаба, а с друге стране влада експанзија ТВ серија, то јест епског формата. Како објашњавате тај контрадикторни феномен?

- То чак није контрадикторност. Тражи се сензација на нивоу информације ко глуми и шта се снима, а садржај често није пресудан ни за наставак снимања. Слично као и са вестима. Битан је наслов и информација, да се успут види и неки други пласирани производ, а о садржају, истинитости и важности истог, често се и не размишља.

Да ли сматрате да је позориште елитистичка забава, јер обичном човеку су често препрека за долазак у позориште непопуларне цене улазница. Знам да ви не утичете на то, али питам вас као човека „с оне стране завесе”?

- Нису цене препреке. Позориште, чак и оно са највишим ценама карата и даље је најјефтинији излазак. Добитак уме и код обичне публике да буде далеко већи него други видови излазака. Упоредите цене карата у другим градовима и земљама у односу на све остало. Код нас нису непопуларне цене карата и то уопште није пресудно за посећеност позоришту. Играо сам сјајне представе пред полупразним салама где је улаз био бесплатан. Позоришна публика би требало да се негује, да се о њој води рачуна, да се не потцењује. У тим случајевима резултати су видљиви и чак прохладне сале постају топле од задовољства и размене.

Кад ставите на кантар све лоше стране и предности вашег посла, да ли бисте својој деци препоручили да се баве глумом или уопште јавним послом?

- Једина исправна водиља у позив глумца је унутрашњи позив, који је јачи од свих реалних аргумената за одговарање, односно наговарање за бављење глумом, тако да је сваки аргумент сувишан, уколико је потреба јача. А кад се развије љубав према послу, онда се сви негативни аспекти превазилазе, па чак и заборављају.

Немања Савић